Лучинданско вече „Митрополит Амфилохије: педагог, професор и теолог”, одржано је вечерас у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици и тиме је завршена шеста Манифестација „Дани Митрополита Амфилохија”. Завршно сабрање било је посвећено просвјетитељском и богословском дјелу блаженопочившег Митрополита, чија је личност оставила дубок траг у образовању и духовном узрастању бројних нараштаја свештеника, богослова и вјероучитеља.
О Митрополиту као педагогу, професору и теологу говорили су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, дугогодишњи професор Православног богословског факултета у Београду, и протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки” у Фочи. Разговор је водио протојереј Александар Лекић, уредник Издавачко-информативне установе „Светигора”, док су у програму учествовали ученици Богословије Светог Петра Цетињског.
Сабрање је поздравио ректор Цетињске богословије, протојереј Благоје Рајковић, подсјетивши на пресудну улогу Митрополита Амфилохија у обнови рада ове просвјетне установе и утемељењу духовних свечаности посвећених њеном небеском покровитељу.
„Утемељивач ових духовних свечаности у нашој богословији управо је блаженопочивши Митрополит Амфилохије. На његову иницијативу 1992. године обновљен је рад Цетињске богословије, која је основана далеке 1863. године. Од обнове па до данас организују се ове свечаности посвећене Светом Петру Цетињском, небеском покровитељу и заштитнику наше богословије”, казао је ректор.
Указујући на повезаност лучинданских академија Цетињске богословије са манифестацијом „Дани Митрополита Амфилохија”, отац Благоје је истакао да вече замишљено као разговор и „гозба ријечи” пружа прилику да се освијетли једна од најважнијих области Митрополитовог служења.
„Он је био многострана, свестрана личност, али је једно од главних поља на којима је пројављивао и умножавао своје од Бога дароване таленте било управо поље просвјете. Био је дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду, а када је 1992. године обновљена Цетињска богословија, неколико година је долазио и ђацима држао предавања из појединих предмета. Зато ово вече посвећујемо њему као просвјетном дјелатнику, као педагогу”, поручио је протојереј Благоје Рајковић.
У програму је наступио Хор Цетињске богословије, под управом протинице Викторије Кнежевић.
Уводећи присутне у тему разговора, протојереј Александар Лекић нагласио је да су у личности Митрополита Амфилохија били сједињени дарови богословског промишљања, предавања и васпитавања.
„Бити истовремено професор, педагог и теолог нешто је заиста велико. Неко је добар теолог и писац, али није предавач и професор. Неко добро преноси знање, добар је предавач, али нема педагошког дара у смислу васпитавања. Ови дарови сви заједно дају праву пуноћу, али није чест случај да их неко све има. Митрополит Амфилохије био је један од тих ријетких људи. Добио је од Бога те дарове, а онда се свим својим бићем потрудио да их умножи”, истакао је отац Александар.
Објашњавајући да хришћанско образовање свој пуни смисао налази у човјековом узрастању ка вјечном животу, модератор је Митрополитово педагошко служење препознао у пажњи према свакој личности.
„Они који су у Цркви Христовој постављени на Христово мјесто као пастири и учитељи треба да имају и да његују ту Христову педагогију. Она се огледа у прилажењу сваком човјеку ‘на голубијим ногама’, како је говорио отац Јустин, у пажљивости, у љубави, у подучавању, у разумијевању, у праштању и ношењу бремена другога. Митрополит Амфилохије био је заиста прави примјер носиоца те Христове педагогије”, казао је протојереј Александар Лекић.
Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, коме је Митрополит Амфилохије био ментор и чији је био асистент и насљедник у наставном раду, говорио је о његовом доприносу обнови православне педагогије. Посебно је указао на враћање црквене просвјете њеним библијским и светоотачким изворима, као и на значај књиге „Основи православног васпитања”, из које су знање црпиле генерације студената.
„Митрополит Амфилохије нашу православну педагогију поставио је на ту изворност: да она почива на антрополошким, христолошким, теантрополошким и еклисиолошким основама. Та антрополошка димензија говори управо о самом човјеку као непоновљивој личности, као бићу ума, воље и осјећања. Човјек је рођен и створен за бесконачност, рођен је и створен за самога Бога”, нагласио је отац Драгомир.
Свједочећи о Митрополитовом односу према студентима, професор Сандо је описао његова предавања као пажљиво припремљена, жива и отворена за питања времена, а испите као сусрете у којима је професор настојао да препозна и развије оно што студент зна и разумије.
„Оно што је код њега било специфично јесте да је од студената тражио оно што знају и колико знају, а не оно што не знају. На основу једног семинарског рада могао је да проведе студента кроз читаву педагогију Цркве и да закључи колико разумије тему о којој је писао. Када би студент положио испит, радовали су се обојица истом радошћу: и студент који је положио и наш драги Митрополит Амфилохије”, посвједочио је протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо.
У наставку разговора протојереј Александар Лекић подсјетио је на младалачку боготражитељску ревност Риста Радовића (доцнијег Митрополита Амфилохија), његово школовање и духовно сазријевање, нагласивши да је жеља за изучавањем богословља код њега од почетка била неодвојива од жеље да живи истином коју богословље открива.
„Видимо ту богочежњивост, боготражитељство, али и огромну љубав, можемо рећи страст ка учењу богословља у његовој младој души. Али не само учењу него и живљењу богословља, односно онога о чему оно свједочи. При том жару њему је заиста у том тренутку све друго било беспредметно”, казао је отац Александар.
Говорећи о Митрополитовом сусрету са старцем Пајсијем Светогорцем, прочитао је дио његовог свједочанства о подршци коју је добио у времену унутрашњих преиспитивања:
Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је пружио снажну и дубоку подршку. Прије свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио, а запазио сам да слуша не само с много пажње него с пажњом и у молитви, што је изузетно значајно.
Отац Александар је указао на то да су живо подвижничко искуство, духовно руковођење оца Јустина Поповића и сусрет са светогорским предањем суштински обликовали Митрополитов богословски пут, чије је важно свједочанство и његова докторска дисертација о тајни Свете Тројице по Светом Григорију Палами.
Протојереј-ставрофор др Дарко Ђого своје обраћање започео је личним свједочењем о Митрополиту као духовном оцу и учитељу, нагласивши да његова веза са исихастичким предањем није била ограничена на научно истраживање.
„Митрополит Амфилохије заиста је био оваплоћење исихастичке теологије. Све оно што је он искусио у сусрету са старцем Пајсијем, то смо ми искусили са њим. То је човјек за кога паламитско предање уопште није било ствар дисертације, него нешто што је удисао и издисао. Имао је ту космичку привлачност, магнетизам Духа Светога којим нас је привлачио, а тај магнетизам није био ништа друго него нетварна божанска енергија којом је живио и која га је надахњивала”, казао је отац Дарко.
Говорећи о Митрополитовом наставном раду, он је подсјетио на обиман програм читања кроз који су студенти упознавали светоотачко и исихастичко богословље. Нагласио је да је управо Митрополитова личност свједочила о могућности дубоког јединства академског рада и духовног искуства.
„Ми смо се на почетку сусретали са исихастичком теологијом најприје кроз једну свештену синтезу исихазма и академије, коју је Митрополит Амфилохије савршено извео. Могуће је и у подвижништву застранити и у академском богословљу застранити. Али мјера нису они који су застранили, него они који су најбољи, који су изнијели благодат кроз књигу и који су кроз књигу знали да нам пренесу благодат. А то је Митрополит Амфилохије савршено знао”, истакао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого.
Према његовим ријечима, повратак исихастичком предању имао је значај и за обнову унутрашњег подвига и за свједочење непрекинутог трајања живог црквеног искуства. Митрополитово богословље стога је било позив да благодатни живот постане мјера цјелокупне црквене стварности.
Протојереј Александар Лекић потом је представио одломке из студентског слова Риста Радовића „Свети Јован Богослов и савремени немир”, одржаног 1961. године на Богословском факултету у Београду. Указао је на рано испољену способност будућег Митрополита да савремена питања и достигнућа сагледава у свјетлости Јеванђеља.
И тако, када се спустимо из васионског брода Јурија Гагарина, ми се зачудимо када нађемо творца тог брода у пометњи и немиру, како клеца под бременом живота; када нађемо умјетника како се тјеши у апстракцијама, пјесника у стању сударања и лутања, навео је отац Александар ријечи младог Риста Радовића, издвајајући и његов закључак: Тужно је на сваком мјесту без Бога Јовановог.
У истом слову, кроз казивање о Светом Јовану Богослову и његовом ученику који је постао разбојник, будући Митрополит указао је на преображајну снагу љубави:
Свуда је чуо на путу гласове о недјелима свог ученика. Да ли због тога да напусти тражење? Зар да дозволи да једна душа погине у злочинима? То није могао поднијети. На крају је, послије дугог потуцања, изнурени старац срео свог ученика, који је држао нож у окрвављеним рукама, загрлио га и са сузама пољубио те окрвављене руке. И десило се чудо: срце убице пало је на кољена пред срцем љубави.
Настављајући свједочење о Митрополитовој педагогији, протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо нагласио је да су код њега богословска мисао и животно дјелање били нераздвојни. Присјетио се његове непосредности, заједничких оброка са студентима, поклоничких путовања и спремности да свакоме посвети вријеме.
„Он је са студентима редовно ручао у студентској трпезарији, са јеромонахом Атанасијем. Није случајно што је често истицао да је заједнички оброк педагошка димензија важна за породицу и заједницу. Та саборност окупљала је младеж око њега и он је непосредно себе давао. Безрезервно је себе давао”, казао је професор Сандо.
Као посебан израз Митрополитовог васпитног дара издвојио је способност да човјека исправи, охрабри и врати му повјерење у могућност сопственог преображаја.
„Сјутрадан би долазио тај исти човјек и говорио: ‘Драги професоре, драги учитељу наш, дошао сам да вам се извиним. Није требало онако, пресабрао сам се.’ А он би га само потапшао по рамену и казао: ‘Соколе, биће то добро. Поправићеш се ти. Не брини ништа. И ја се не бринем за тебе.’ Вјерујте, толико је то на њих утицало да су се послије потпуно преображавали након тог сусрета са Митрополитом Амфилохијем”, посвједочио је отац Драгомир.
Он је навео и примјере Митрополитове изузетне пожртвованости у раду са дјецом и вјероучитељима, подсјетивши да га ни умор ни бројне обавезе нијесу спречавали да дође међу оне којима је његова ријеч била потребна.
Уводећи завршни дио разговора, протојереј Александар Лекић подсјетио је на значај оснивања богословских школа за духовни живот и очување народног идентитета.
„За српски народ кроз историју, посебно у вријеме окупација разних завојевача, отварање школе увијек је било највећи празник, јер је то био темељ одбране нашег идентитета”, нагласио је отац Александар.
Осврнувши се на Митрополитову улогу у почецима рада богословског факултета у Фочи, додао је:
„Као изасланик Светог синода, Митрополит Амфилохије свечано је отворио школу, служећи Свету литургију на празник Покрова Пресвете Богородице 1994. године, у тешким временима. Осим тога, био је дугогодишњи професор, до пензионисања, на истом факултету и оставио је и тамо веома значајан траг.”
У завршном излагању протојереј-ставрофор др Дарко Ђого говорио је о Митрополитовом присуству међу студентима у Фочи, присјећајући се сопствених почетака студирања и сусрета који му је помогао да препозна смисао богословског образовања и будућег свештеничког служења.
„Били смо на вечерњем и Митрополит Амфилохије улази и стаје међу нас студенте. Иако је била столица за архијереја, он стаје међу нас и моли се. Од тог тренутка мени је у потпуности било јасно да желим да будем то што је тај човјек. Он је био све оно што смо слушали, све што су били наши идеали. Идеал духовника имао си у њему, идеал интелектуалца у њему, идеал свештеника као некога ко има кичму, ко има став. Он је све то био у једној личности”, посвједочио је отац Дарко.
Посебно је издвојио Митрополитову поуку да духовни учитељ људе треба да везује за Христа, а не за себе. Присјетио се и испита који је Митрополит прекинуо када је чуо за страдалнике над чијим гробом није служено опијело, упутивши се са студентима на мјесто њиховог страдања. Тај догађај, према ријечима оца Дарка, остао је свједочанство да се богословље провјерава љубављу и одговорношћу према свакој људској души.
„Он нам је стално говорио да је човјеков живот непрекидно јединство неба и земље и да ће до правог помирења доћи тек када заиста опојемо све те душе. Јер човјек и јесте јединство небеског и земаљског. За њега испит никада није био одмјеравање студентског памћења према нечему што је он предвидио. За њега је испит био живот, а живот непрекидни богословски испит”, закључио је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого.
На крају вечери протојереј Александар Лекић заблагодарио је учесницима и присутнима, пожељевши да их прате Божји благослов и молитве блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Завршницу програма најавио је читањем одломка из Митрополитове књиге „Увод у православну философију васпитања”, у извођењу ученика Цетињске богословије.
Текст, фото: Борис Мусић
