У Недјељу двадесет другу по Педесетници, 1. новембра, Светом литургијом у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Игор Балабан, протојереји Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, као и ђакон Ненад Ковачевић.
Након прочитаних зачалâ из Апостола и Светог јеванђеља, сабраним вјерницима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Тумачење јеванђелске приче о богаташу и убогом Лазару започео је запажањем да сиромаха који је лежао пред богаташевим вратима и данас помињемо по имену, док име домаћина остаје непознато. У том детаљу прота Далибор је препознао поуку о томе какав траг човјек својим дјелима оставља међу људима.
„Читајући Јеванђеље, самога Господа примамо у себе. И ова данашња прича, коју смо чули, говори о томе како је један сиромашан човјек, сав у мукама и ранама, сједио испред куће једног богатог човјека. Јеванђелист не помиње име тог богатог човјека, а за овог мученика знамо да се звао Лазар. Јеванђелист не помиње богаташево име јер га ни сам Господ није поменуо. Ако се човјек одрекне Бога и човјека овдје на земљи, и његово ће се име избрисати и пред Богом и пред људима“, казао је отац Далибор.
Задржавајући се на призору пред богаташевим домом, отац Далибор је указао на Лазарово трпљење. Иако је свакодневно гледао трпезу са које су до њега стизале тек мрвице, Лазар је сачувао молитву и никога није осудио. Богаташева равнодушност огледала се, по ријечима бесједника, већ у томе што човјеку пред својим вратима није упутио ни поглед.
„Лазар се хранио мрвицама које су падале са трпезе тог богатог човјека и живио је у свом мучеништву. Али ниједног тренутка није зароптао на Господа. Те ране, тај крст који је примио на себе, са поносом је носио. Богу се молио. Никога није осуђивао, него је ту муку коју је примио на себе стоички изнио до своје смрти. А овај богати човјек, чије име и не знамо, није се смиловао ни да погледа тог мученика који лежи сав у мукама испред његове куће, него се богатио и наслађивао цио свој живот“, рекао је отац Далибор.
Говорећи о томе шта ова Јеванђелска прича открива о спасењу, отац Далибор је подсјетио да је и човјек који живи у изобиљу одговоран пред Богом за оно што му је повјерено. Онај ко има прилику да подијели са ближњим оно што је примио, док се у Лазаровом држању види како човјек и у болести и оскудици може да сачува повјерење у Господа.
„То што човјек има богатство овога свијета не значи да се не може спасти. Важно је да оно што је од Бога добио, а све смо од Бога добили, правилно распоређује и да тим богатством правилно управља на корист своје душе. Човјек врло лако може да заборави на Господа и да упадне у вјечну таму зато што своје богатство на земљи није правилно распоређивао. Исто тако, и човјек који скромно и сиромашно живи, па и са болестима које Господ попушта на све нас, може да склизне у вјечну таму. Човјек треба да схвати да и те муке могу бити велики благослов од Бога за спасење наше душе“, поручио је отац Далибор.
Осврнувши се на разговор богаташа са праоцем Авраамом, прота Далибор је објаснио да провалију о којој Јеванђеље говори човјек почиње да ствара још овдје на земљи, сваки пут када одбије да препозна брата у ономе ко је пред њим. На крају бесједе подсјетио је вјернике да љубав према ближњима обухвата и упокојене претке, а да се та веза са њима чува молитвом.
„Нашом молитвом, нашим сјећањем у Господу можемо им помоћи и на то нас Бог призива. У томе је љубав заједнице – да се молимо за наше претке који можда нису спознали Бога, којима се Господ Бог можда није открио као нама. Треба да се боримо за спасење свих, да нас Господ призове у царство своје. Нека нас примјер убогог Лазара и овог богатог човјека подсјети да се сваког дана и часа око нас налазе људи којима су потребни, прије свега, наш поглед и наша љубав да спасу своју душу. А спасавајући њихову, спасавамо и своју“, закључио је на крају протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Текст, фото, видео: Борис Мусић
