Да ли спасење узимамо здраво за готово? Да ли сматрамо да смо већ спасени или да се до спасења лако долази? Да ли мислимо да је брига о сопственом спасењу нешто чега треба да се ослободимо? Уздамо ли се у Божију милост, верујући да нас Бог сигурно неће осудити на пакао? Можда мислимо да, иако нисмо савршени, ипак нисмо толико лоши као неки други људи и да ћемо, на крају, некако стићи у рај и уживати у вечном животу са праведницима.
Али шта је уопште вечни живот? И како га задобијамо?
Када бисмо поставили питање шта је истина, можда бисмо добили одговор сличан ономе који је дао Понтије Пилат: „Шта је истина?“ (Јн. 18, 38). Али питање није само шта је истина, већ ко је Истина. Христос је рекао: „Ја сам Пут и Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Исто тако, када говоримо о вечном животу, не говоримо само о бескрајном постојању после смрти. Вечни живот је живот у заједници са Богом, а тај живот почиње већ овде, у овом свету.
Господ је у Својој првосвештеничкој молитви рекао: „А ово је живот вечни да познају Тебе јединога истинитога Бога, и кога си послао Исуса Христа.“ (Јн. 17, 3)
Шта значи познавати Бога? То није само знати нешто о Њему, познавати Свето Писмо или бити упућен у верско учење. Познавати Бога значи живети у заједници са Њим, упознавати Га кроз веру и љубав и допуштати да Његова благодат мења наш живот.
Свети Никола Кавасила у свом делу Живот у Христу пише да живот у Христу почиње у овом животу и из њега израста, а своје савршенство достиже у будућем веку. Другим речима, вечни живот не почиње тек када умремо. Он почиње онда када ступимо у заједницу са Христом и када Он постане средиште нашег живота.
Али како долазимо до тог познања Бога? Можемо ли Га упознати само својим разумом? Можемо ли се спасити тиме што ћемо научити све што се може знати о вери?
Исповедање вере у Христа велики је дар. Апостол Павле учи да истинско исповедање Исуса као Господа долази благодаћу Духа Светога (1. Кор. 12, 3). Али вера се не исцрпљује у речима. Ако уснама исповедамо Господа, а својим поступцима се одричемо Његових заповести, онда наша дела противрече ономе што говоримо.
Апостол Павле говори о онима који „говоре да знају Бога, а делима Га се одричу“ (Тит. 1, 16). И Сам Господ нас упозорава:
„Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт. 7, 21)
Није, дакле, довољно да говоримо о Богу. Није довољно ни да се сматрамо верујућим људима. Наша вера треба да се пројави у љубави, милосрђу, праштању и делима којима испуњавамо Христове заповести.
Можемо ли, међутим, бити сигурни у своје спасење зато што нисмо учинили велика зла? Зар није довољно да не крадемо, не убијамо, не варамо и не чинимо другима оно што не бисмо желели да они чине нама?
Сетимо се приче о Страшном суду. Христос тамо говори о гладнима које нисмо нахранили, жеднима којима нисмо дали да пију, странцима које нисмо примили, онима који су били голи, болесни и у тамници, а које нисмо посетили (Мт. 25, 31–46).
Господ нас не пита само какво зло смо учинили. Он нам показује и љубав коју смо пропустили да покажемо. Можемо се хвалити тиме што нисмо никога повредили, а да притом нисмо ни приметили човека коме је била потребна наша помоћ. Можемо сматрати да смо добри хришћани зато што нисмо прекршили неку заповест, а да нисмо ни покушали да испунимо заповест љубави.
А шта је са нама? Зар смо ми бољи од других? Имамо ли можда нешто што њима недостаје? Имамо – смирење. Реч је то која у данашњем свету готово звучи необично. Смирење значи бити кротак, непретенциозан, не уздизати себе, већ стајати смирено пред Богом.
Докле год себе сматрамо сасвим добрим људима, пристојним личностима и добрим хришћанима, лако можемо остати слепи за сопствене грехе и потребу за Божијом благодаћу. Сетимо се само колико нам се пута догодило да чујемо добру проповед и помислимо: „Штета што овде нису били они којима је ово најпотребније!“ Зар тиме не упоређујемо себе са онима које сматрамо горима од себе? И по чему се онда разликујемо од фарисеја из јеванђелске приче?
Као да говоримо: „Господе, кад би Ти само знао какав сам ја! Дајем прилоге Цркви, помажем колико могу, издвајам своје време и труд. Нисам као они који не чине ни приближно толико. Кад би бар сви били као ја!“ Тако себе постављамо за мерило другима и заборављамо да смо створени по лику Божијем, а позвани да задобијемо Његово подобије. Уместо да се угледамо на Христа, почињемо да се угледамо на сопствену представу о својој доброти. Тада и наша побожност може постати идол коме се клањамо – идол сопственог „ја“.
Понекад се, међутим, превише ослањамо на Божију милост, као да она значи да не морамо озбиљно да схватимо сопствене грехе. Говоримо себи: „Бог је велики и милостив. Неће нас ваљда осудити на пакао. Он жели да се сви спасу. Ми исповедамо Његово име и трудимо се да чинимо Његову вољу.“
Али шта нам на то поручује апостол Павле?
„Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води?“ (Рим. 2, 4)
Божија доброта није разлог да одлажемо покајање, већ позив да му приступимо. Тако се поново враћамо на почетак: љубав Божија води нас покајању, јер се темељ мора поставити пре него што се подигне кров.
Бог је милостив, прашта, добар је и воли нас. Али Он је и праведан. Ако нас на покајање нису подстакле јеванђелске приче о царинику и фарисеју и о блудном сину, нека нас бар помисао на Страшни суд, који све нас очекује, отрезни и покрене да променимо свој живот.
И запамтимо: насупрот уобичајеном схватању, вечни живот не почиње тек после смрти. Живот будућег века започиње већ овде, у овом животу, кроз заједницу са Богом.
Припремимо се за тај живот док још имамо времена.
Емануел Хацидакис
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела и припремила: Бојана Гајевић
Извор: orthodoxwitness.org
