У недељу 15. по Духовима, у дану када прослављамо Полагање појаса Пресвете Богородице и Свете мученике јасеновачке, Свету литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и протојереј Јевгениј Маслов из Кијева. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.
Након што је отац Љубомир прочитао зачало из Светог јеванђеља које говори о томе које су највеће заповјести Господње, у којима је садржан сав закон и сви пророци, отац Слободан осврнувши се на овај Господњи одговор једном законику који Га је то питао, казао је да у оних 10 заповијести датих Мојсију, прве 4 заповијести управо јесу о нашем односу према Богу, а да оних осталих 6 заповјести јесу заповјести које уређују наш међусобни однос.
„Најљепши примјер држања заповијести Божијих, живота у богољубљу и братољубљу дали су нам светитељи Божији, почевши од Мајке Божије, Светог Јована Крститеља, Светих апостола, па редом свих светитеља који од памтивјека Богу угодише. А такав диван примјер живота по заповијестима Божијим, дали су и светитељи из рода нашега. Ми у данашњи дан имамо двоструки празник који је управо везан за нашу помјесну Светосавску цркву. Данас је Сабор српских светитеља који се увијек празнује обично у другој недјељи мјесеца септембра. Исто тако данас празнујемо и спомен Светих мученика јасеновачких који је одлуком Светог архијеријског сабора установљен да се управо у овај дан (31. август по старом / 13. септембар по новом календару) врши молитвени спомен мученика јасеновачких.“
По његовим ријечима кроз сву историју Цркве, посебно поштовање хришћани су имали према светим мученицима: „И можемо рећи да је на крви оних првих ранохришћанских мученика утемељена Црква Христова. Наравно на проповиједи Светих апостола, али и на мученичкој крви оних који су своју вјерност и своју љубав према Христу Господу управо својим мучеништвом запечатили. И зато није чудо што су од најранијих хришћанских времена храмови грађени управо на гробовима светих мученика, а и до данас је остала пракса да се приликом освећења неког новог храма у Свети престо, у Часну трпезу, уграђују честице моштију светих мученика. Исто тако и у сваки антимис, у ово платно на коме се служи Света литургија, такође се уграђује честица моштију светих мученика.“
И наш народ, каже прота Слободан, има много светих мученика који су наша нада пред Господом. И колико год ми били слаби, колико падали, посртали, увијек нас њихове молитве и њихова жртва, њихова љубав, њихова слобода коју су стекли пред Господом враћа са странпутица на пут који води у живот вјечни.
„Мноштво мученика сија свјетлошћу небеском у нашем роду, почевши од Светог Јована Владимира, у чијем храму се сабирамо и молимо, па све до мученика из наших дана, до Светог мученика монаха Харитона и Светог свештеномученика јеромонаха Стефана, који су на Косову и Метохији мученички пострадали у последњем рату. Њихове су главе одсјечене, а њихове су свете мошти засијале небеском свјетлошћу и њихове молитве грију све нас. У томе мноштву мученика из рода нашега свакако да поосебно мјесто припада и Светим мученицима јасеновачким. То је свакако највећи збор мученика који су заједно у кратком времену пострадали у врјеме крвовог Другог свјетског рата. Свуда, у свим српским крајевима било је велико страдање, а посебно је оно било изражено на простору фашистичке творевине независне државе Хрватске, која је оснивала логоре смрти, а у тим логорима смрти највећи међу њима свакако је, по броју мученика тамо пострадалих, био логор у Јасеновцу. То је била фабрика смрти. Ту су свакодневно на стотине, некада и хиљаде људи на најсвирепији, најмонструознији начин убијани. Толико је то лудило и толика је крволочност била код усташа, да су се и други нацисти, и Њемци и Италијани, и други који су били с њима у савезу, згражавали над монструозношћу начина на које су људе убијали. И не само то, него се тамо десило нешто што нигдје друго у историји свјета није забиљежено, да су ти монструми имали и логоре за дјецу. И било је њих више, а кажу да је најсвирепије, најсуровије било у дјечијем логору у селу Млака, који је такође недалеко од Јасеновца.“
На крају свог обраћања протојереј-ставрофор Слободан Зековић је подсјетио да је прије неколико година, благословом Епископа пакрачко-славонског Јована, који се стара о светим мјестима у Јасеновцу, о Млаки и о осталим стратиштима нашего народа, Саборни храм добио честицу моштију мученика јасеновачких, коју вјерни са љубављу цјеливају:
„А управо та честица моштију коју смо добили јесте из тог дјечијег логора. То су дјечије мошти. Невине дјеце тамо за Христа заклане. Невине дјеце која су заједно са осталим нашим мученицима, као што рекосмо на почетку, наша нада и наш залог за вјечност. Њихов спомен не смијемо никада заборавити. Увијек да се њима молимо, да нас они заступају пред престолом Бога живога, а посебно да се сјећамо њих у овај дан када се они саборно прослављају у цјелој нашој Цркви. Да молитве њихове увијек буду са свима нама, а ми да се трудимо да следујући њима и свима светима из рода нашега, очувамо своје име хришћанско, своју вјеру. Не само да се по њој казујемо, него да се трудимо по њој и да живимо, да бисмо се и ми удостојили заједно са свима њима, свима светима из рода нашега, у сву вјечност, радовати се гледању лица Божијега и бити у заједници са њима и са свима светима, који од памтивијека Богу угодише.“
На крају Свете литургије, у славу Божију, а у част Светих мученика јасеновачких принјети су славски дарови.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
