У оквиру фестивала „Ћирилицом“ вечерас, 13. септембра, на Тргу између цркава у будванском Старом граду, одржана је промоција књиге Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско- приморског г. Јоаникија. „Дух дише гдје хоће“.
О књизи су говорили: протојереј Александар Лекић, старјешина Цркве Свете Тројице у Старом граду, проф. др Синиша Јелушић, проф. др Душан Крцуновић и Радомир Уљаревић, директор и главни уредник фестивала „Ћирилицом“.
На крају ове дивне књижевне вечери сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит црногорско- приморски г. Јоаникије, који је казао да све што је писао, некако писао са осјећањем дуга према онима који су нам оставили велико духовно, али и културно насљеђе.
„И у том смислу могу само да кажем: што сам више се трудио око тога, све сам више осјећао тај дуг. И, наравно, ово мало што сам урадио, сматрам да није ни један мали дио од тог огромног дуга који имамо — да се бавимо нашим насљеђем и да достојно истакнемо оно чиме су нас наши претходници задужили“, истакао је Митроплит.
Обраћање Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на представљању књиге „Дух дише гдје хоће“, преносимо у цјелости:
Захваљујем организатору ове вечери и посебно професорима који су тако студиозно говорили. Ја некако имам нелагоду због тога што ми се чини да не заслужујем, нити ова књига заслужује толико високих оцјена. Али ја се ту више не питам, књига је објављена и ко буде желио да чита, можда ће у њој понешто интересантно наћи. А наши професори имају тај дар да нађу и открију све оно што вриједи. Вјероватно да су мало то вечерас увеличали и украсили, хвала им.
Али ево, да кажем неколико ријечи поводом ове књиге. Ова света служба коју вршим, тражи од човјека да се бави књигом. Прије свега да чита Свето писмо, богословску литературу, да улази у тајну ријечи Божије, али и у тајну људске ријечи. И бавећи се овом светом службом и служећи ријечи Божијој, некако човјек открије да је дужан својим претходницима. И кроз то предање у које улази, тачно му се укаже и шта је дужан и да би требао нешто да учини, да истакне шта је вриједно у нашем наслеђу, колико му је то могуће и колико он то може.
Ја сам осјетио тај дуг, понајвише према Његошу. Али нисам знао како ће то све ићи. Кад смо прије 20 година професор Јован Делић и ја осмишљавали књижевну награду „Извиискра Његошева“, нијесам слутио да ће ме то много обавезати да се бавим и не само Његошевим дјелом, него и пјесницима који ће добити ту књижевну награду.
Добро, волио сам поезију од своје најраније младости. Понекад нешто и писао, али нисам објављивао — врло мало. И тако се то некако отворило да сам написао и неколико текстова о Његошу. И гледао сам да истакнем оно што није довољно истакнуто или, ако је истицано, да се с тим нисам слагао и да сам желио да кажем своју ријеч о појединим дијеловима из Његошевог великог књижевног опуса. Не знам колико то вриједи, али видио сам да су — као што је било и вечерас, и раније кад сам објавио претходну књигу — да су сви који су говорили ипак се ухватили понајвише за ове текстове које сам писао о Његошу.
А било ми је врло интересантно да трагам за појединим драгуљима које српска поезија садржи, који указују на нашу православну духовност. И ту се може наћи много тога и код савремених пјесника, а камоли ако бисмо кренули од средњег вијека па на овамо.
Двадесети вијек, вијек атеизма, комунизма, вијек „смрти Бога“, како је то говорио Ниче, гоњења, распињања Бога и Цркве — у српском народу дао је велике религиозне пјеснике, велика религиозна пјесничка остварења. Ја сам се само позабавио са неколико наших пјесника и, наравно, само сам гледао да истакнем религиозну потку њихове поезије.
Али исто тако осјетио сам велики дуг и према мом учитељу и духовнику, Митрополиту Амфилохију, и према исто тако мом учитељу, а могу рећи и духовнику, може — јер сам га много волио — према Владици Атанасију Херцеговачком, па сам и о њима нешто записао. Па онда сам осјетио дуг и према мом земљаку, великом мученику и исповједнику, Митрополиту Сави Косановићу, па сам и о њему нешто написао. И то углавном гледајући да напишем, истакнем оно што до сада није истицано.
На исти начин сам се бавио и Светим Василијем Острошким. И посебно ми је драго што је имало смисла позабавити се животом и дјелом Патријарха српскога Пајсија Јањевца, чије сам житије написао. Нијесам у суштини ту рекао ништа ново, него сам сабрао оно што је већ било познато и у форми житија — колико сам имао дара за то — написао његово житије, предложио за канонизацију и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је прихватио и уврстио тај мој предлог на разматрање. И, хвала Богу, канонизација је извршена. И тек послије тога, чудом Божијим, нађена је и лобања — нијесмо ни знали, знао је само отац Јустин међу нама, ја нисам знао — лобања Светога патријарха Пајсија у Пећкој патријаршији.
И све остало што сам писао, некако сам писао са тим осјећањем дуга према онима који су нам оставили тако велико и духовно, али и културно насљеђе. И у том смислу могу само да кажем: што сам више се трудио око тога — јер није мени писање једини труд, него просто све радим некако успутно — све сам више осјећао тај дуг. И, наравно, ово мало што сам урадио, сматрам да није ни један мањи дио од тог огромног дуга који имамо — да се бавимо нашим насљеђем и да достојно истакнемо оно чиме су нас наши претходници задужили.
Још једном захваљујем свима вама на пажњи, драга браћо и сестре, и посебно нашим професорима, нашем оцу Александру и г. Радомиру који су овако осмислили и испунили ово вече. Хвала на љубави.
В. Д.
