Празник Светих новомученика јасеновачких, молитвено је прослављен данас, у 15. недјељу по Духовима, 13. септембра 2026. љета Господњег, у Храму Свете Тројице у Старом граду Будва.
Светом литургијом началствовао је протојереј Александар Лекић, старјешина Цркве Свете Тројице, уз саслужење архимандрита Теодосија из Казахстана, протојереја Слободана Лукића, протојереја Бориса Радовића и ђакона Павла Љешковића.
На крају Свете службе Божије преломљен је славски колач у славу Божију, а у част Светих новомученика јасеновачких.
Бесједећи о Јасеновачким мученицима, протојереј Александар Лекић је казао да је Јасеновац прва асоцијација на страдање српског и других народа, а да је сестра Марија из манастира Јасеновац насликала једну необичну икону која нам на чудесан начин показује да је страдање новомученика и дјеце Јасеновачке уписано у крсном ореолу Богочовјека.
„Открива нам се да присуство Божије у овом свијету није ишчезло ни у овом најстрашнијем догађају. Отркива нам се присутни Бог на страшан, тајанствен и надразуман начин. Имена њихова су записана у књизи вјечности, каже тропар, њихове сузе у посуди Божијој се чувају, по ријечима псалмпјевца. Бог је ту, присутан је јер је наш Бог – Бог патник, страдалник, мученик. Али, не само то. Он је побједник и васкрситељ. Зато ова икона као и читаво мјесто јасеновачког страдања осим што носи једну неизрециву непребол, посједује и тиху али моћну пјесму васкрсења и побједе над ђаволом, гријехом и смрћу“, бесједио је прота Александар.
Поручујући да је наш Јасеновац нова велика светиња српског народа, попут Косова и Метохије, посебно је истакао да нашу дјецу морамо томе учити, да морамо обилазити, ходочастити та света мјеста и да морамо памтити:
„Томе нас неће учити у школи, нема сумње. Морамо се борити против лажи која се стално сервира на сваком кораку, морамо се борити против заборава, морамо се борити знањем и учењем, не неукошћу и махањем заставама. Нисмо сами, имамо мајку Цркву која стоји као стуб и тврђава истине. Она нас учи да памтимо, али да морамо и праштати. Молитвама Светих новомученика јасеновачких и свих српских просветитеља и учитеља које данас славимо, Господ да ниспошље, како каже једна молитва, милост Божију нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и сви свети преци наши: те да се увијек знамо опредјелити за истину и правду Царства небеског. Амин.“
Бесједу протојереја Александра Лекића о Светим новомученицима јасеновачким у цјелости можете прочитати у наставку:
Христос васкрсе!
Данас, драга браћо и сестре, славимо Свете новомученике јасеновачке.
Кад кажемо Јасеновац, прва асоцијација је страдање српског и других народа. У пјесми смо чули: пострадасте тијелом, земља се растужи… Растужи се земља због страдања каквог она није видјела од кад је створена. То није било само каиновско братоубиство, хладним оружјем. То није била чак ни фабрика, индустрија смрти у концетрационим логорима какви су били и нацистичкој Њемачкој. То је било садистичко, најсатанскије убијање и мучење другог људског бића. За нас је посебно то било страшно јер је потекло од народа са којим дијелимо корјене, суграђанима велике краљевине Југославије, од браће хришћана иако неправославног исповиједања, другог исповиједања.
Тешко је мислити о томе, читати свједочења о тим дешавањима, гледати фотографије или филмове. Човјек не може поднијети толику количину мржње, звјерства која се не може ни разумјети ни изразити. Код човјека то може произвести разна осјећања. Једно од њих је освета. Ако не вратити истом мјером, око за око, зуб за зуб, онда макар осветити крв. Друго осјећање је: полудјети од тог злочина, изгубити вјеру; многи су дигли руку на себе након тих догађања или за вријеме њих, рекли како може постојати Бог у оваквом свијету, Бог који дозвољава овако страшно зло. Иван Карамазов је рекао да не вриједи рај ниједне дјечије сузе и да враћа улазницу у такав рај који се темељи на таквом страдању.
Наша вјера нам свједочи ипак нешто потпуно друго и другачије о оваквим страшним догађајима; наша вјера нам не даје неку пилулу, таблету већ истинско исцјељење и побједу. Сестра Марија из манастира Јасеновац насликала је ову икону необичну. Лик Христов велики, потпуно необичан, са огромним лицем издуженим, и огромним очима. У три крака у његовом ореолу увијек се на православним иконама уписују три слова грчка: О ОН. То је превод Божијег имена које се није изговарало у Старом завјету из великог поштовања: ЈХВХ, Јахве. Ово Божије име значи: Онај који бјеше, који јесте и који ће доћи, дакле Онај вјечни. И још: Онај Бог који је присутан и жив у свијету и људском животу.
Тај Бог који се откривао у Старом завјету истински, али не у потпуности већ још у сјенкама, сад нам се јавља у лицу Исуса Христа, Божијег Сина, Јединог рођеног од Оца. Тај Син, међутим, не долази у својој моћи на овај свијет, већ у слабости и немоћи. Своју слабост и немоћ, смирење крајње и поптуно ће пројавити све до смрти, и то до страшне смрти на крсту, попут највећих криминалаца и разбојника, прије тога мучен страшно и изругиван.
На овој икони умјесто поменутог имена, наслова, Онај који јесте, Онај присутни, стоје дјеца Јасеновачка. Ова икона нам на чудесан начин показује да је страдање новомученика и дјеце Јасеновачке уписано у крсном ореолу Богочовјека. Открива нам се да присуство Божије у овом свијету није ишчезло ни у овом најстрашнијем догађају. Отркива нам се присутни Бог на страшан, тајанствен и надразуман начин. Имена њихова су записана у књизи вјечности, каже тропар, њихове сузе у посуди Божијој се чувају, по ријечима псалмпјевца. Бог је ту, присутан је јер је наш Бог – Бог патник, страдалник, мученик. Али, не само то. Он је побједник и васкрситељ. Зато ова икона као и читаво мјесто јасеновачког страдања осим што носи једну неизрециву непребол, посједује и тиху али моћну пјесму васкрсења и побједе над ђаволом, гријехом и смрћу.
Наш Јасеновац је нова велика светиња српског народа, попут Косова и Метохије. Морамо учити нашу дјецу томе, морамо обилазити, ходочастити та света мјеста, морамо памтити. Томе нас неће учити у школи, нема сумње. Морамо се борити против лажи која се стално сервира на сваком кораку, морамо се борити против заборава, морамо се борити знањем и учењем, не неукошћу и махањем заставама. Нисмо сами, имамо мајку Цркву која стоји као стуб и тврђава истине. Она нас учи да памтимо, али да морамо и праштати.
Молитвама Светих новомученика јасеновачких и свих српских просветитеља и учитеља које данас славимо, Господ да ниспошље, како каже једна молитва, милост Божију нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и сви свети преци наши: те да се увијек знамо опредјелити за истину и правду Царства небеског. Амин.
