Свету литургију у Недељу тринаесту по Духовима у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Младен Томовић, уз саслужење протојереја Љубомира Јовановића.
Причу о човјеку који засади виноград из Јеванђеља по Матеју, (21,33-43) које се данас у Недељи 13. по Духовима читала, отац Младен у својој бесједи тумачи првенствено као поруку тадашњим Јеврејима, а онда и поруку намијењену свима нама.
„Ова света прича коју је Господ изрекао, упућена је Јудејима и Јеврејима који су Христа разапели и имали зло у срцу своме. То су свештеници, прваци народни, књижевници, фарисеји, садукеји, они који су требали да уче народ јеврејски побожности, да их уче да воле једни друге, да се једни за друге Богу моле, да поштују једни друге, да поштују старије, да поштују заповијести Божије које им је Бог дао. Они су то формално, споља, поштовали, али у срцу своме нису. Зато им Господ ову причу и прича. Значи, у срцу своме нису били суштински благодарни Господу за све што им дао, и за оне добре и за оне лоше ствари које се нама људима дешавају“, бесједио је прота и додао:
„Видимо кроз ову причу, да је био неки човјек домаћин који је посадио виноград. Тај човјек, домаћин, драга браћо и сестре, у овој причи јесте сами Бог Отац. И видимо кроз ову причу да је он тамо саградио и кулу и виноград, и онда када је дошло вријеме бербе послао је слуге своје да уберу плодове. Ти виноградари су те слуге од тога домаћина убиле. А те слуге представљају све оне пророке старозавјетне, који су Јеврејима проповиједали вјеру. Кроз историју, прије Христа, готово све те пророке Јевреји су побили. Сви знамо за пророка Исајију да се бјежећи од тога зла, које је било у срцима Јевреја, сакрио у један дуб. А онда су они сазнали да се он ту крије, па су пререзали дуб. И њега су на пола пререзали. И остале пророке су побили, и они су изгинули на разне начине побијени од свога народа, од јеврејског народа и првака јеврејских. И Господ Исус Христос исто пролази. Бива разапет на крсту и убијен. И све из мржње, зависти и похлепе која је владала у јеврејском народу.“
Ова прича, како тада на јеврејском народу, односи се и данас на све нас, каже отац Младен.
„Упућена је и нама, као опомена да се и ми уразумимо, и да гледамо да у срцу своме не помислимо нешто зло, а камоли да нешто зло урадимо. Да своје мисли увијек сабирамо на молитву. Да имамо здраве, добре мисли. Да никад не мислимо зло, јер сама помисао нама се чини да није нешто значајно, да ми нисмо нешто значајно лоше урадили, али од те и такве помисли све полази. Ако имамо лоше помисли, онда та помисао сиђе у срце, и онда од те помисли ми стварамо разне неке, најчешће зле, догађаје. Некад имамо и добру намјеру, али ту добру намјеру, још ако је гласно говоримо и гласно саопштавамо, ђаво слуша и врло често нам јо помути. А и Господ то дозвољава да се деси управо због неке наше гордости, неке наше помисли горде, коју ми имамо у срцу своме, а имамо их константно, свакога дана.“
Отац Младен је казао да за све што нам и добро и лоше дође, морамо захваљивати Господу. Да не ропитимо, да нисмо незадовољни, него да се свега тога ослободимо носећи у своме срцу молитву и константну благодарност Богу.
„Господ је управо онај крајугаони камен који је све нас ујединио. Он је дошао да спасе читав свијет, не само Јевреје, него све народе овога свијета. И он спаја те зидове, као тај крајугаони камен. И спаја све ћошкове свих зидова нашега живота, свих народа овога свијета и уводи их у Царство Божје. Ако то ми сами желимо, ако сами својим срцем, својим мислима, помислима и својом вољом приступимо Господу, јер Господ неће ништа на силу да чини, морамо онда да покажемо вољу, да кренемо за Господом. А онда морамо знати да кад кренемо за Господом, да нас чека и велико страдање. То је оно што нам Господ говори, на шта нам указује. Свети апостоли су страдали, свети оци су страдали, и толико мученика кроз историју. Сви они су на неки начин страдали у своме животу. Ако нису физички пострадали, они јесу кроз живот свој пролазили трпећи разне недаће, разне бриге, разне проблеме, оне духовне највише, па и оне тјелесне, а има и пуно њих који су заиста и пострадали за своју вјеру. И требамо на њих да се угледамо и да њих призивамо у својим молитвама“, рекао је на крају свог обраћања отац Младен Томовић.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
