На недјељни дан када наша Света црква прославља Св. муч.Мирона и Патрокла, служена је Света литургија у подгоричком Храму Светог великомученика Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић, уз саслужење протојереја-ставрофора Мирчете Шљиванчанина, старешине овог древног храма, протојереја-ставрофора Гојка Перовића архијерејског нам,есника подгоричко-колашинског, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и уз молитвено учешће проте Милуна Фемића.
На литургијске возгласе одговарали су појци храма под Горицом.
Након прочитаног јеванђелског зачала, поучном бесједом сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ.
„Црква је одредила да се сваке године чита ова чудесна прича, коју је Господ изговорио, обраћајући се старјешинама јеврејским и народним у јерусалимском храму, када су га питали: каквом влашћу ти чиниш то што чиниш И Господ им исприча причу, и њима данас и кроз све вијекове, покољења и генерације. Па и нама данас, Господ исто тако прича ову причу, да је и ми схватимо, разумијемо и примјенимо на свој живот. Господ помиње човјека домаћина (мисли на Бога), који је посадио виноград, оградио га плотом, у њему ископао пивницу, кулу – све дао што је неопходно и што је потребно за функционисање винограда; предао га виноградарима и каже се, после тога – отиде“, бесједио је прота Јован.
После одређеног времена посла слуге своје да обиђу виноград и виноградаре и да приме од рода виноградскога, што је потпуно природно и нормално, да они који обрађују, дају и домаћину. Међутим, ови немајући плода у винограду и не бавећи се виноградом, они све те изасланике од домаћина пребише, претукоше, камењем засуше, а неке убише и многе друге кроз историју, који су долазили да опомињу јеврејски народ, и да га враћају вјери у Бога и у заједници са Богом. Наиме, они живећи у гријеху – потпуно се удаљивши од лица Божија – нису могли да поднесу што су пророци Божији кроз историју критиковали представнике и вође јеврејскога народа (ове виноградаре).
„Када је све било безуспјешно, посла домаћин сина својега, помисливши у себи, застидјеће се сина мојега и даће му оно што му припада. Међутим, они будући дуго година и вјекова навикнути на такав начин и однос према Богу, не да се нису застидјели сина, него су га чак извели из винограда и убили га; међу собом разговарајући: – Хајте да га убијемо, да присвојимо наследство Његово. Овдје Господ исприча ову причу и овдје мисли на себе. Он је тај Син господарев, кога су Јевреји извели из винограда, из града Јерусалима на Голготу, мјесто Лобање и тамо су га убили, разапели на крст, приковали. Међутим, све је то било од Господа и дивно је у очима нашим, као што каже псалмопојац, Давид“, казао је о. Јован.
И Господ завршава причу ријечима да камен који одбацише зидари, Он постаде глава од угла – и Христос Господ је тај крајеугаони камен, сви знамо да је тај камен најјачи који грађевину спаја (један зид са другим зидом). А симболички, Христос овдје представља крајеугаони камен између старозавјетног и нововозавјетног винограда.
„Црква је заправо хришћанска Црква, тај нови виноград; јер јеврејски народ, будући потпуно непослушан и на крају, убивши свога Створитеља. Саздатеља и Спаситеља је престао да буде Божији, изабрани народ. Прогнавши Бога из свога живота; шта је могао друго да очекује, него страшни онај догађај, записан 71. год. хришћанске ере, када је Тит, римски војсковођа, ушао на сам дан Пасхе у град Јерусалим, у коме се у то вријеме налазило два милиона Јевреја, по Јосифу Флавију, великом јудејском историчару. И онда су они побијени, у једну крв, да је толико било крви по улицама Јерусалима, да је гасила пожаре који су палили ти римски војници. Тог дана, каже се, да је убијено 500.000 хиљада људи, жена и дјеце а 95.000 је одведено у Рим, да буде у циркусима бачено или продато, за баснословне новце, као слуге другим људима. Тог дана је Јерусалим срушен и Јевреји су се поскитали по цијелом свијету; а Господ је чекао њихово покајање 40 год“, подсјетио је протојереј Јован Радовић.
Ми смо новозавјетна Црква, новозавјетни виноград и ми, како је нагласио, живимо, између страха и наде, да се не погордимо зато што смо крштени и зато што припадамо Цркви Христовој; јер не знамо хоћемо ли се спасити.
„Свима нам је спасење Господ Христос принио и донио на тацни, ставио испред нас својом смрћу, Васкрсењем, основавши Цркву своју изван које нема спасења. Зато ми долазимо у цркву да бисмо били спашени, били у заједници са Богом; јер све оно што нам Црква нуди од покајања до поста и молитве, исповијести – свих светих тајни, врлина које се крунишу у Светој тајни причешћа, то је најтјешња заједница коју имамо са Господом нашим Исусом Христом. Потрудимо се и ми да принесемо плодове достојне покајања и достојне живота по Христу, да не будемо и ми презрени и одбачени, као што су били први виноградари у историји свијета“, поручио је началствујући свештенослужитељ, прота Радовић.
Након примања Свете тајне причешћа, заједничарење свештенослужитеља и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском дому, уз трпезу љубави за коју се побринуо брат Гавро Дедић са својом супругом Миланком, поводом рођења сина Луке.
Празнично весеље појањем духовних песама, увеличала је појац Ксенија Вешовић, као и гуслар Дамјан Војводић, ученик Православне Гимназије „Свети Сава“.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
