У 13. недјељу по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија, уз молитвено учешће вјерног народа сабраног око Трпезе Господње.
Светом службом Божијом началствовао је старјешина Саборног храма, протојереј Никола Пејовић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, свештеника Владимира Бајанова, клирика Берлинске епархије Руске православне цркве (Московске патријаршије) у Њемачкој, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, сабранима се празничним и надахнутим словом обратио началствујући протојереј Никола Пејовић.
На самом почетку бесједе, отац Никола је у име свештенства и вјерног народа Саборног храма пожелио добродошлицу оцу Владимиру, који се са групом својих парохијана налази на ходочашћу светињама Митрополије црногорско-приморске.
„Желимо му добродошлицу и изражавамо захвалност што нам је својим присуством донио благослов и своје Цркве и своје заједнице и Светог Сергеја Радоњешког, њиховог покровитеља, коме је посвећена црква у којој служи отац Владимир и цијела та парохијска заједница“, казао је отац Никола.
Осврћући се потом на прочитано јеванђелско зачало – Христову причу о злим виноградарима – прота је указао на начин на који Црква непрестано васпитава своју дјецу, водећи их ка све дубљем духовном животу кроз богослужење, празнике, ријеч Божију и Свете тајне.
Хришћански живот, нагласио је, не може се свести на спољашњу форму, нити је довољно само носити име хришћанина. Човјек је призван да непрестано продире дубље у тајну вјере и да свој живот гради на Христу:
„Бог нас као своју дјецу увијек позива да у тој духовној равни напредујемо и усавршавамо се и удубљујемо у њу, да се никад и ни по коју цијену не задовољавамо само неком спољашњом формом, него да увијек откривамо тајне сакривене у Светом писму, у тајни вјере, јер мјера човјекова је безмјерна мјера Христова која је дата. И зато то што се ми зовемо хришћани не значи много ако свој живот не живимо тако да је крајеугаони камен нашем животу Христос.“
У средиште бесједе отац Никола је поставио ријечи 117. псалма: „Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла“, које Господ наводи на крају јеванђелске приче о злим виноградарима. Тумачећи ове пророчке ријечи, прота Никола је подсјетио да је управо Христос онај крајеугаони камен на којем се једино може изградити истински и непролазни живот. Позивајући се на Светог Јована Златоустог, појаснио је и дубљу символику крајеугаоног камена који повезује два зида, указујући на Христа као Онога који сабира и сједињује све у једну Цркву.
„Није то обичан камен који се уграђује у неку кућу или у неку грађевину. Онај крајеугаони камен мора бити способан да повеже два краја, односно два зида од те грађевине. И Свети Јован Златоуст ће у тумачењу ове јеванђелске приче и овог, изузетно богатог, 117. псалма рећи да та два зида која је Господ дошао да сједини јесу, на првом мјесту, они који су вјерујући из дома Израиљева и они који тек треба да повјерују.“
У наставку бесједе отац Никола је указао да псалам позива најприје дом Израиљев, затим дом Аронов, односно свештенство, а потом и све који се боје Господа да благосиљају Његово име. У томе се, како је нагласио, већ назире она универзалност спасења коју ће Христос у пуноћи објавити и даровати свијету. Управо зато човјеково коначно поуздање не може почивати ни на земаљској сили, ни на људима, нити на моћницима овога свијета, већ једино на Господу.
„Овај псалам показује како ми треба заиста да живимо. Он је не случајно стављен у контекст ове јеванђелске приче, него каже да је добро уздати се у Господа, неголи се уздати у кнезове земаљске, неголи се уздати у друге људе. Једино Господом можемо да стојимо смјело пред лицем непријатеља наших. И једино Господ може чак и у тренутку смрти да нас избави и да нас учини проповједницима вјере Његове.“
Говорећи о злим виноградарима из јеванђелске приче, прота Никола је указао да њихова трагедија није била само у одбијању господара винограда, већ у покушају да оно што им је повјерено присвоје као искључиво своје. Заборављајући Дародавца, они су повјеровали да су дарови довољни сами по себи и да живот могу градити без Бога. Та Христова прича, међутим, није само опомена људима једног времена, већ остаје трајно огледало сваког човјека и сваког покољења.
„Ови зли виноградари нису свој живот градили на Богу, него су га градили на човјеку и на отимању од Бога, постајући тако у својој злоби и помрачености зли, мислећи да су плодови винограда довољни за њихову срећу. И зато, не само да нису приносили плодове свога живота Господу, него су те плодове које је Бог дао узимали за себе.“
Насупрот таквом односу према животу и Божијим даровима, хришћанин је позван да Господу принесе плодове свога живота – плодове покајања, исповиједања вјере, љубави и живота по Јеванђељу.
„Сваки човјек треба да принесе плодове достојне покајања, достојне исповиједања, достојне живота по Јеванђељу да бисмо се могли назвати истинским и правим хришћанима. И зато је потребно доста труда, доста подвига.“
Други дио бесједе отац Никола посветио је управо подвигу као неодвојивом дијелу истинске хришћанске вјере. Јеванђеље, подсјетио је, од човјека тражи управо оно што често превазилази логику палога свијета: да опрости када је повријеђен, да подијели оно што има и да љуби чак и онога који му чини зло.
„Истинска и права вјера потребује, драга браћо и сестре, подвиг. Зато она није за свакога, јер подвиг подразумијева да се понашамо често мимо логике овога свијета: да праштамо када нас вријеђају, да дијелимо оно што нам је Бог дао, да волимо непријатеље своје. Како да то учинимо, а да не направимо подвиг, да срушимо на првом мјесту онај зид наше гордости, сујете, самодовољности, себеуздизања и пред другима и пред Богом?“
Такав подвиг, појаснио је, није могуће остварити ослањањем искључиво на сопствену снагу. Истинско преображавање човјека почиње онда када престане да самога себе поставља за мјеру свега и своје поуздање положи у Бога.
„Како да то учинимо ако се поуздамо у себе, ако се поуздамо у човјека, ако се поуздамо у моћнике и владаре овога свијета? Једино то можемо остварити ако се непрекидно поуздајемо и ако је наше поуздање у Господу Богу нашему. Нека би нам Бог дао да ми, долазећи у храм, трудећи се, осјећајући потребу за Богом живим, осјећајући се као истински и прави вјерници, увијек имамо ту потребу да дубље улазимо у тајне наше вјере, да откривамо, да се бавимо унутарњим собом, да се бавимо ријечима Христовим и да у све дане нашега живота исповиједамо име Господње, које је изнад свакога имена и које нека би било крајеугаони камен и у овоме животу пролазном, али и у вјечном, непролазном животу. Амин, Боже дај“, поручио је на крају протојереј Никола Пејовић.
Текст, фото, видео: Борис Мусић
