У оквиру десетог Фестивала „Ћирилицом“ синоћ, 29. августа, у Старом граду Будве, на Тргу између цркава, одржано је вече сјећања на Епископа Кирила Митровића. О овом знаменитом архијереју, епископу захумско-рашком, а потом бококоторско-дубровачком, његовој личности и дјелу, као и о историјским околностима његовог времена говорили су протојереј Александар Лекић, монах др Павле Кондић и Слободан Бобо Митровић.
„Ми се сјећамо прошлости, памтимо, помињемо личности и догађаје, а посебно треба да памтимо ове личности и догађаје које су оставиле за собом племенита дјела. Оставили су велики траг за собом, и то је императив за све нас – за Цркву, за нас у Цркви, за културу овога народа, посебно у нашем времену када, можемо рећи, преовладава некако култура забаве. Често немамо никакво интересовање за историју и личности, мислећи да то са нама нема никакве везе. И те како има везе, јер поука из живота свих тих значајних људи је поука за наше вријеме, поука за будуће нараштаје који долазе за нама“, казао је о. Александар Лекић, старешина Цркве Свете Тројице у Будви.
У наставку свог обраћања истакао је да га је, читајући о животу Владике Кирила, веома дотакао његов лик, те да се радило о тихом, ненаметљивом и скромном човјеку.
„Данас тешко можемо наћи све те врлине. Био је веома одан своме позиву, своме звању. Био је човјек који се пуно сам, лично школовао, бринуо о просвјети и говорио колико је значајна просвјета за све нас. Из његових списа, које треба објавити свакако, можемо видјети његову непосредност, искреност у изразу, праву топлину коју требају да имају пастири Цркве. Кад имамо такве особине и врлине пред собом природно је да помислимо о његовом узрастању, о његовом образовању и васпитању. Ко су личности на које је био упућен од свог раног дјетињства, које школе је учио. То је наравно врло значајно, јер то је формативни период у животу сваког човјека. Иако немамо пуно података о томе, у смислу мемоара гдје би он говорио о себи, о свом животном путу, ипак када видимо ко су све те личности и какав је био његов пут, можемо нешто да реконструишемо и онда да схватимо зашто је он тако велики.“
Заокружујући биографију овог знаменитог архијереја, Будванина, протојереј Александар Лекић је као уредник издавачке установе Митрополије црногорско-приморске, исказао спремност да „Светигора“ буде издавач или суиздавач монографе која би била објављена следеће године, поводом 160 година од рођења Епископа Кирила Митровића.
Потом се обратио г. Слободан Бобо Митровић, један од потомака Епископа Кирила, захваљујући коме се присутни могли да виде копију његовог портрета, која је у власништву породице Митровић.
Он је нагласио да је Епископ Кирило брат његовог ђеда Николе Митровића, са којим је живио у породичној слози и љубави. Замонашио се у манастиру Прасквица 31. августа 1892. године и цијелог живота се осјећао и изражавао као сабрат ове светиње. Породица посједује и једну фотографију са посветом манастиру Прасквици:
„Зашто се он опредјелио, у односу на три брата и двије сестре, за Цркву, да живот преда вјери и хришћанском учењу? Просто једна спознаја да је његова склоност животна више духовна, него материјална, а то слободно можемо поткрепити јер смо имали огромну количину књига које је послије рата централна библиотека Црне Горе откупљивала, носила на Цетиње. Дошао сам и до евиденције да се радило о 483 научне књиге. Послије је отишао у Задар на у богословију и тек тада долази до изражаја његова склоност ка хришћанским доктринама, читању, учењу Светог писма. И то се све дешава међу највећим личностима, највећим умовима тадашњег времена у Цркви – то су канониста др Никодим Милаш и др Герасим Петрановић. Стасати између таквих личности који су и данас непревазиђени умови по свом степену знања, научног изучавања хришћанства и по књигама које су оставили, наравно је велика срећа за сваког младог монаха.“
Подсјетивши да се овоземаљски живот Епископа Кирила завршио 24. јула 1931. године у Котору, Митровић је казао да је Политика на цијелој једној страни описала све детаље сахране, а што је јако интересантно три адмирала енглеске морнарице, која је тада била у Боки которској, ишли су с народом у колони иза ковчега:
„Све цркве, католичке и православне, са обје стране Бококоторског залива су звониле док је брод носио ковчег из Котора према Мељинама, јер је сахрањен у манастиру Савина.“
На крају Слободан Бобо Митровић је истакао и заслужне за очување имена и дјела Епископа Кирила, нагласивши да је први који га је поменуо, послије скоро 40 година, био о. Димитрије Лакић из манастира Прасквица, који је написао у Српском вјеснику један текст о њему:
„О. Димитрије Лакић је један врло вјеран вјеран ђак игумана о. Бориса Кажанегре, који је велики ауторитет и дан-данас. Тако да је захваљујући Борисовој причи, о. Димитрије прихватио многе старе детаље и догађаје, и пуно их зна. Морам вам рећи да ни близу све ово не би знали да драги монах Павле, откад је у Цетињском манастиру и сад у Стањевићима, није истражујући црквене архиве у Београду Котору, Никшићу, наилазио на пуно детаља, докумената које ће, надам се, једног дана претворити у књигу. Осјећам потребу да захвалим и Вама, драга Мила Баљевић, што сте ове године у фестивал уврстили и Епископа Кирила. То није само мој осјећај захвалности за Епископа Кирила, већ је то захвалност мене као грађанина што 10 година не дозвољавате да се забораве неки значајни Будвани.“
Причу о Кирилу Митровићу је заокружио монах др Павле Кондић, дугогодишњи управник Архива Митрополије црногорско-приморске, а садашњи управник Задужбине блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у манастиру Стањевићи:
„Наш о. Александар је своје излагање кренуо са дивним богословским уводом који је утемељен на Христовим ријечима, јеванђељским ријечима: Сјећајте се учитеља и добротвора својих. И онда смо кроз путању, коју је описао отац Александар, ко су били учитељи и добротвори Кирила Митровића, па онда кроз његову животну путању, коју нам је изговорио г. Бобан Митровић, видјели како је он испунио и узвратио оно што се научио од својих учитеља, кроз своју свештеничку и епископску службу. Дакле, овдје је споменут тај појам који је врло популаран у грађанској историографији – култура сјећања. Слободан и ја смо прије 17 година, 2009. године, почели једно систематско спомињање и подсјећање на личност Кирила Митровића.“
Даље је истакао да је изложени Кирилов портрет у ствари само један од три елемента које је г. Митровић од личног новца урадио. Поред портрета, урађен је и снимак грамате архерејске, из Петрограда од Светог синода и колективна фотографија свештенства Захумско-рашке епархије, која му је поклоњена када је прешао за пуноправног епископа бококоторско-дубровачког. Сва три портрета са највећом чашћу, г. Митровић је уручио Митрополији на Цетињу, Владици Јоаникију у Никшићу, за манастир Острог, као у Дубровачкој црквеној општини, црквеним општинама Котор, Будва, манастиру Прасквица, Музеју Српске православне цркве у Београду.
„Видите ту свијест и традиција која је сазрела и која се тако часно и честито чува у породици Митровић, највише захваљујући нашему г. архитекти Бобу Митровићу“, казао је др Кондић.
Из изузетно богате и слојевите биографије, животописа и дјелатности Кирила Митровића, издвојио је историјски контекст обнављања архерејске службе у Захумско-рашкој епархији и оно шта је тада млади Кирило примио на своја плећа.
„Децембра 1876. године обновљена је Захумско-рашка епархија од дјелова Источно-херцеговачке епархије Светога оца Василија, они дјелови који су били ослобођени ушли су у границе Књажевине Црне Горе. Дакле, обновљена Захумско-рашка епархија, и да не отварам сада ту велику тему етимологије, симболике, смисла имена саме Епархије, јер тек то показује колико је у ствари и тадашњи, релативно још млади књаз Никола имао у себи ту свијест, са својим сарадницима, да се чува и обнавља средњовјековно и потоње српско културно- историјско духовно насљеђе“, подсјетио је др Павле, додавши да је та Епархија за првог епископа добила Паштровића Висариона Љубишу, претходног игумана Цетињског манастира и манастира Мораче, првог ректора Цетињске богословије. Хиротонисан је 1877. године и био је захумско-рашки епископ до 1882. године, обнављајући тешко пострадали манастир Острог, а митрополит црногорски, зетски и брдски од 1882. до 1884. године.
Говорећи о архерејској служби Кирила Митровића, посебно је указао на чињеницу да о значају хиротоније личности младога Кирила говори податак да су три најзначајнија митрополита Руске православне цркве, петроградски, московски и кијевски, са десеторицом других владика, учествовали у његовој свечаној хиротонији маја 1909. године у Александро-невској лаври у Петровграду.
„Погледајте овај портрет Кирила Митровића који на својим прсима има панагију која је дар рускога цара Николаја Другога на његовој хиротонији и која је, хвала Богу, сачувана код његових потомака. Колико је скроман видите и по крсту који је са љубављу носио, а који му је посудио Митрополит Митрофан Бан – то је напрсни крст Висариона Љубише, који му је био велики учитељ, добротвор и пријатељ. Ето, то су неки детаљи једне врло лијепе, сложене и богате црквене, просветитељске и народне службе нашега Кирила Митровића. Ако Бог догодине у ово вријеме да се негдје опет саберемо, гдје ћемо пред собом имати једну лијепу монографију у којој ћемо објавити све оно што је сачувано под часним кровом дома Митровића, од документације и свједочанстава везано за живот и рад Кирила Митровића, и ово што смо неколико година скупљали по црквеним и државним архивима“, закључио је монах др Павле Кондић.
***
Епископ Кирило Митровић рођен је 19. марта 1867. године у Будви. Основну школу је завршио у родном мјесту, гимназију у Котору, Богословију у Задру, а потом је студирао теологију у Черновицама.
Замонашен је у манастиру Прасквица 31. августа 1892. године. Рукоположен у чин ђакона од Епископа бококоторско-дубровачког Герасима Петрановића у манастиру Савина 17. септембра исте године, а у чин јеромонаха 11. маја 1894. године у Задру од Епископа далматинско-истријског Никодима Милаша.
Био је суплент и професор Богословије у Задру, а потом помоћник у администрацији Конзисторије Епархије бококоторско-дубровачке 1892-1906.
По позиву Митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, прешао је на службу у Црну Гору и примио управу манастира Острога, 1906.
За епископа захумско-рашког изабран је 27. маја 1908. године. Архијерејску хиротонију примио је 31. маја 1909. године у Александро-невској лаври у Петровграду. За епископа бококоторског и дубровачког изабран је 7. новембра 1920. године с тим да је управљао и Захумско-рашком епархијом у својству администратора до Петровдана 1926. Био је носилац највишег одликовања – ордена Светог Саве првог реда са лентом.
Упокојио се у Котору 24. јула 1931. године, а сахрањен је у манастиру Савина.
Весна Девић
