О 150- годишњици од рођења Милана Ракића синоћ, 23. августа, на Тргу од ћирилице уприличено је вече под називом „Милан Ракић – између поезије и дипломатије“. О Ракићу и његовој поезији, за коју је Скерлић својевремено казао да је „последња реч уметничког савршенства”, говорили су мр Јован Пејчић и др Јелена Марићевић Бала.
Јелена Марићевић Балаћ је примијетила да је синоћно обиљежавање 150-годишњице од Ракићевог рођења, једно од ријетких, и да се чини као да смо можда помало и заборавили Милана Ракића. Међутим, у исто вријеме, чињеница је и да се на полицима савремених књижара – које су најчешће најоскудније књигама поезије – ипак, без обзира на такозвану кризу рецепције поезије, налазе и књиге Милана Ракића. Ово је важан показатељ тога да нас наш књижевни канон и обликује и да нам његови пјеснички увиди – у којима је обухваћено пређашње, предањско, и антиципирано будуће – и даље пружају неопходне одговоре на важна животна питања, и „у том смислу је Милан Ракић заиста парадигматична величина српске књижевности”, сматра Марићевић Балаћ.
Говорећи о љубавној поезији, и о љубави у поезији, овог класика српске књижевности, Марићевић Балаћ је казала да је његов однос према љубави увелико одредила и чињеница да је Милан Ракић био и пјесник, али и дипломата у једном од најтежих историјских тренутака по српски народ, и да се као конзул у Приштини суочавао и саживљавао са бројним тешким недаћама српског народа. Овај је однос, за који многи сматрају да је специфичан и можда деликатан, „заправо пристекао из каквоће његове личности и начина на који се он суочавао с химерама и проблемима, и са колективном судбином сопственог народа”, казала је Марићевић Балаћ.
Његово је пјесништво неодвојиво од његове цјелокупне личности, па так и од његовог дипломатског искуства, сматра она. Тако у песми Симонида, „да би показао другима вредност наше културе, напаћеност нашег народа и оно што је јединствено када је реч о српском народу”, он бира француски стих: „Зашто се не опредељује, примера ради, за десетерац, који је карактеристичан стих наше епике и који најбоље у репрезентује српску културу?”, пита се она и одговара: Ракић бира стих једанаестерац, јер је то форма коју Запад може да препозна, јер тако постоји већа вероватноћа да ће дати шансу и оној суштини, духовности и лепоти коју сама „Симонида” носи, и „можда то јесте прави пут опстанка једне културе и књижевности у европским али и ширим оквирима”, сматра Марићевић Балаћ.
У занимљивом и динамичном излагању она је изнијела став да љубав има суштинско мјесто у поезији Милана Ракића, као и да јој он није приступао олако и једнострано, већ да је о њој дубоко промишљао и разумијевао је свестрано.
Свој став др Марићевић Балаћ је сликовито поткрепила адекватним Ракићевим стиховима, и љубавним, али и онима који се на први мах не чине љубавним, попут оних у пјесми „Симонида”.
Изразивши радост што има прилику да о пјеснику и родољубљу Милану Ракићу говори на Тргу од ћирилице Јован Пејчић је на самом почетку истакао да током студиозног бављења Ракићем – током којег је прегледао његову заоставштину у свим доступним архивима, музејима, библиотекама, као и ону у личном власништву – није нашао ниједно Ракићево слово исписано туђим писмом, већ само ћирилицом.
Будући да Ракић није био само пјесник него и интелектуалац највишега нивоа, у „њему се преломило не само стваралачко наслеђе српске поезије до његовог доба, већ и свест интелектуалног, уметничког и научног света великих људи што су у његово време ходали маленом краљевином Србијом, градећи је историјски, духовно и национално”, казао је проф. Пејчић.
Кроз Ракићеве животне изборе, кроз ријетка Ракићева говорења о себи, као и кроз доживљаје његових савременика, проф. Пејчић је публици вјерно показао Ракићеву изузетност и високи интегритет његове личности, ријечју – његову чојственост.
Овога уистину „елитног човека”, који је по ријечима Исидоре Секулић, био „познат са особине да говори о другима често усхићено, а о себи никад и никако”, краљ Петар Први је уздигао у ред великих јунака Првог Балканског рата, и одликовао га Златном медаљом за храброст.
Ракићево пјесништво по Пејчићевим ријечима краси „аутентичност осећања, мисленост, интелектуална дубина, изражајност језика, мајсторство стиха” што су све „особине које Ракића сврставају у групу најзначајнијих српских песника, двадесетог столећа”, а његови родољубиви стихови сабрани око наслова на Косову, најлепши су циклус укупне српске патриотске поезије. „Сва искуства европског песништва, сва сила националног песничког наслеђа, све формално и дубински реформаторско српске лирике златнога доба слили су се у карактер слика, сигнала, значења и коначно уистину и пророчански смисао овога јединственог циклуса”, казао је проф. Пејчић.
Програм је водила Теодора Ковач, која је и читала одабране Ракићеве стихове, а вече је музиком додатно оплеменила Вишња Дукић на гитари.
Синоћњем омажу Ракићу на Тргу од ћирилице присуствовали су и Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило и конзул Републике Србије у Херцег Новог Јасмина Милачић.
Вечерас, 24. августа, са почетком у 20 и 30 часова, на Тргу херцега Стефана, одржаће се представа за дјецу „Библијске приче”.
СПЦО топаљско-херцегновска
