Написати коју реч о српској дијаспори и њеној историји и утицају у јавном животу, раду и авансирању Сједињених Америчких Држава, особито у овој јубиларној години, када Америка слави 250 година од Декларације о независности, 4. јула 1776. године, колоквијално речено, њеног рођендана, било би непотпуно без помена њеног стожера – Српске Православне Цркве.
Није могуће забележити напоре и настојања нашег народа, појединаца и заједницâ, који кроз међусобно јединство и заједничко искуство теже да остваре, а често и обнове, учврсте и развију нови живот, с тим да никако не изгубе оне битне елементе свог претходног живота и искуства, како за своју генерацију, тако и за будуће, а да се не истакне улога Цркве. Она им је била и остала једини гарант чврсте заједнице, темеља живота и чувара православне вере и наших народних традиција, односно српског идентитета.
Први срспки досељеници
Српска заједница на северноамеричком континенту зачета је са првим досељеницима почетком XIX века. Занимљив је и изузетни у сваком смислу први познати досељеник из 1814. године, Ђорђе Шагић, познатији као Џорџ Фишер, односно „Ђорђе Рибар“. Рођен је у свештеничкој породици Српске православне цркве. У аналима америчке историје остао је истакнут и забележен као царински службеник и један од вођа Тексашке револуције (1835–1836). Заузимао је своје место у америчком јавном, политичком и дипломатском друштву као комисијски агент града Хјустона, Тексас, судија, члан градског одбора, мајор у полицији Тексаса. Служио је у разним градским одборима Сан Франциска, Калифорнија, и постао конзул САД у Грчкој.
За суштинску разлику од Шагића, наша општа исељеничка историја у САД почиње са Србима претежно из Аустроугарске империје, који су уморни и оронули, понеки од њих сасвим исцрпљени, трагали за новим домом и новом сигурнијом будућношћу. Њихов задатак био је, као што је и данас задатак сваке заједнице у расејању, да се интегришу у друштво своје нове домовине, прихватајући њену културу и традицију, а да притом не забораве нити асимилацијом изгубе културно, духовно и национално наслеђе отаџбине коју су оставили за собом – многи од њих заувек.
С тиме у вези вреди истакнути лик и личност Светог Севастијана Џексонскога, рођеног у породици Дабовић 1863. године, у Сан Франциску, Калифорнија, крштеног именом Јован. Познат је као „прво српско дете“ које је рођено у САД. Овај велики мисионар – по Светом Николају Жичком и Охридском, „највећи српски мисионар модерних времена“, писац и проповедник Православне Цркве беше први православац рођен у САД који је замонашен и рукоположен за јеромонаха. Између осталог, познат је по томе што је изградио први храм Српске Православне Цркве у САД, у Џексону, Калифорнија, посвећеном Светом Сави 1894. године. Оснивач је више српских заједница и цркава у САД. Он, рођен у Америци, окончао је свој живот у манастиру Жичи 1940. године, где је и сахрањен од стране Светог Николаја Велимировића, који, Божјим промислом, беше рођен у Србији и првобитно сахрањен у Америци, у порти манастира Светог Саве у Либертивилу. Мошти Светог Севастијана беху пренете 2007. године у Џексон, док су мошти Светог Николаја пренете у Лелић 1991. године.
Почетак Српске Православне Цркве у Амрици
Поред својих огромних, разноврсних и далекосежних заслуга, посебно се издвајају три америчке мисије Светог владике Николаја Велимировића. Оне најбоље сведоче о његовом верском, националном и друштвено-политичком деловању, као и о готово пророчком карактеру његових порука упућених америчком народу, његовим институцијама и медијима. Прва мисија, из 1915. године, била је дипломатска и хуманитарна, у име Краљевине Србије и Српске Православне Цркве. Била је толико успешна да су САД, поред значајног новчаног прилога, омогућиле и окупљање око двадесет хиљада добровољаца словенског порекла, касније познатих као „Трећа армија владике Николаја“, од којих је већина упућена на Солунски фронт. Друга мисија, 1921. године, обележена је оснивањем прве Епархије америчко-канадске Српске Православне Цркве, чији је Свети владика Николај постао први администратор. На том месту наследио га је 1926. године Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерички (Ускоковић), први Епископ америчко-канадски Српске Православне Цркве. Трећа мисија уследила је 1927. године, када је, на позив угледних америчких установа, одржао низ предавања на Политичком институту Вилијамстаун колеџа у држави Масачусетс и у Карнегијевој задужбини за међународни мир у Њујорку.
Знаменити амерички Срби
Вреди поменути и оне мање познате Србе из Америке, поред најистакнутијих и најпознатијих, као што су Михајло Идворски Пупин, Никола Тесла, који је својим проналасцима из Америке дословно осветлио свет и чија се 170. годишњица рођења обележава у години овог великог јубилеја америчке историје, те Јелена Лозанић Фротингам која је после Првог светског рата, као представница Црвеног крста Србије у Сједињеним Америчким Државама, у сарадњи са Пупином и Светим ввладиком Николајем помогла спасавању српске ратне сирочади од глади.
Међу њима су најпре предводници чувене Хаљиардске мисије, односно операције „Ваздушни мост“ коју је предводио Звонко Вучковић, капетан Првог равногорског корпуса, коме генерал Драгољуб Михаиловић, познат као „Чича Дража“, наређује изградњу импровизованог аеродрома на Галовића пољани са кога би могли евакуисати америчке авијатичаре из села Прањана. У сарадњи са америчким официрима Канцеларије за стратешке операције (ОСС): капетаном Џорџом Мусулином, капетаном Ником Лалићем и главним наредником Мајклом Рајачићем успели су извести најуспешнију акцију током Другог светског рата спасавањем пет стотина америчких и савезничких ваздухопловца. Због тога је амерички председник Хари Труман 1948. године постхумно доделио орден Легије за заслуге првог степена, као признање за „многе америчке авијатичаре спасене и враћене безбедно“.
У области науке и напредне технологије, једна изузетна група српских научника и инжењера, познатих као „Српска седморица“, значајно је допринела Насином програму „Аполо 11“ 1969. године. Ови појединци су одиграли кључну улогу у остваривању визије америчког председника Џона Ф. Кенедија о слетању човека на Месец. Међу њима, инжењер Дејвид Вуић, најмлађи и једини члан који је рођен у САД, био је истакнути члан ове екипе, а који се често помиње као „Србо седми“. Њихов историјски допринос је овековечен 2019. године у познатом филму „Аполо 11“.
Јавне молитве
Међу знаменитим Србима из америчке федералне владе, које сам имао изузетну част да лично познајем и са њима сарађујем, посебно се издвајају конгресмен Хелен Делић Бентли Америчког представничког дома, којој је 2006. године посвећена Лука Балтимор „Хелен Делић Бентли“, на успомену њеног неуморног рада у Представничком дому за државу Мериленд, иначе бивши поморски репортер и уредник новина „Балтимор сан“; затим градоначелник Кливленда, који је успешно предводио обнову оронулог града Кливленда, гувернер државе Охајо и амерички сенатор Џорџ Воиновић, коме је 1976. године посвећен Двестагодишњи парк „Воиновић“ поред кливлендске луке.
Умољен од стране српских организација у САД и тадашњег Епископског савета СПЦ у САД и Канади, прихвтио сам се положаја Извршног диретора Калцеларије за спољне послове СПЦ у САД са седиштем у Вашингтону, која је функционисала као једино представништво СПЦ и тиме српског народа од 1999. до 2004. године. Под покровитељством сенатора Воиновића, успели смо организовати годишње скупове у Представничком дому Конгреса и Сенату САД под именом Конференција српско-америчког лидерства где е је претежно било питање одбране Косова и Метохије. Затим, као референт Светог Архијерејског Синода за међуцрквене и међународне односе, у току Погрома 2004. године, преко сенатора Воиновића и Националне гарде државе Охаја успели смо спречити рушење манастира Грачанице и Дечана помоћу америчке војске која је била стационирана у Грчкој.
Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“, 25. јула 2018. године, позван сам од стране конгресмена Теда Поуа, сапредседавајућег Српског конгресног кокуса, у својству архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, када се српска застава вијорила над Белом кућом, да као гостујући капелан, први свештенослужитељ Српске Православне Цркве у историји Америке, прочитам молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у Вашингтону.
Педесет и трећи Марш за живот одржан је 23. јануара 2026. године. Марш се одржава једном годишње у центру Вашингтона као протест због милиона нерођене деце која су изгубила животе од 22. јануара 1973. године када је легализован абортус у Сједињеним Америчким Државама. Скуп се одржава сваке године у петак који је најближи 22. јануару. Био сам почаствован да предводим делегацију архијереја Сабрања канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава. Такође, добио сам ту част, као први епископ Српске Православне Цркве, да отворим скуп, највећи до сада, поздравним речима и молитвом за очување светиње живота, те да невина нејач у мајчиној утроби буде заштићена. Затим се потпредседник Сједињених Америчких Држава Џеј Ди Венс присутнима обратио својим говором.
Закључак
Наша историја, која се међу Србима у расејању наставља са нараштајима који су се родили и стасали у дијаспори, затим обогаћена новијом, школованијом емиграцијом и поново се обнавља доласком изгнаника са ратом захваћених подручја, захвална је на новој шанси и испуњена еланом пред доскора незамисливим могућностима. То је историја нашег народа и Цркве која улази у нову државу и нову епоху. Јер је витална спона управо у томе што су наши „оци и мајке дијаспоре“ у својим срцима препознали да вера може издржати без слободе, док слобода не може опстати без вере. Кроз Цркву ми смо пресађени изван времена и историје у присуство вечности у садашњости. То је нова стварност, нешто што је истовремено врло познато, а још увек у покрету и напредовању, што се мења и развија. Наша историја, стога, није стагнирајућа, она буја и непрестано се оживљава. Господ је изабрао где ће засадити свој виноград, кроз који наставља да нам даје своје наследство и добро стање Његове свете цркве. Јер је Он Господар времена и доба, аутор Историје и историја, у Историји и ван свих историја, светих и светских.
Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј
Извор: Нин.рс
