Данас прослављамо Рођење Пресвете Дјеве Богородице – Мајке Христове, која је својим рођењем развезала утробу нероткиње, мајке своје Ане, и која је Оним којега је родила, дала и вратила вјечни живот човјеку, Адамовом потомку, свима људима и свима земаљским народима.
Рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане је припрема за рођење кроз Њу Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, а у времену кад је дошла пуноћа времена, рођеног од Духа Светога и Пресвете Дјеве. У Њему, у Његовом имену и Његовој богочовјечанској личности је садржан сав смисао и неба и земље и свега на земљи, свих створења, а првјенствено човјека као најсавршенијег Божијег створења створеног по лику и по подобију Божијем.
Човјек без Христовог рођења, без Његовог распећа, без Његовог васкрсења и вазнесења на небеса је биће проклето, биће које нема смисла, биће које је подложно смрти, пролазности и ништавилу. Тако да прослављајући Пресвету Дјеву, ми уствари кроз Њу и преко Ње прослављамо Онога кога је Она родила – Христа Бога нашега и сабирамо се око Њега, Његовога имена, око Оца, Сина и Духа Светога. Оца кога је он посвједочио и Духа Светога кога је Он послао у овај свијет, сабирамо се око њих и учимо се оним основним основним двијема заповијестима Христовим. Прва заповијест Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, својом душом својом и свом мишљу својом, а друга њој равна заповијест Љуби ближњега свога као себе самога, не пожели ближњему своме оно што самом себе не желиш.
Двије заповијести о љубави непролазној, љубави која јесте сам Бог као вјечна љубав, о христоликој љубави, о Христовој љубави на коју је призван човјек и о љубави нашој једни према другима и према Богу, на начин на који је сам Христос волио и Оца свога небескога и све људе. Његова љубав је љубав која се жртвује која не тражи своје, него се дарује. Није дошао, и сам Господ је рекао, да му служе, него да служи и живот свој да положи за људе своје за човјечанство.
То Његово полагање живота за човјечанство то је темељ човјечанства, једини истински и прави, то је извориште јединог истинског људског напретка. Јер ако људски напредак није вјечан, ако људско биће није вјечно, онда је проклето његово рађање овдје на земљи јер рађа се на земљи за смрт и за ништавило и за пролазност. Ако се рађа кроз Христа у Христу, онда се рађа за бесмртност и за вјечност и за непролазност.
У томе је смисао људског живота, у рођењу Пресвете Дјеве и кроз Њу рођењу Христа Сина Божјега, у Тајни Његовог васкрсења којим се обнавља свеукупна творевина.
Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, дио бесједе изговорене 21. септембра 2020. године у манастиру Подластва
