Поводом 35 година од упокојења пјесника Васка Попе, синоћ, 16. августа, у башти Куће нобеловца Ива Андрића у Херцег Новом, одржано је вече посвећено овом знаменитом пјеснику. О његовом дјелу бројној публици говорили су проф. др Ранко Поповић и проф. др Горан Радоњић.
Редовни професор Филолошког факултета у Бања Луци и редовни члан Академије науке и умјетности Републике Српске проф. др Ранко Поповић говорио је о томе „Како читати Попу”, нагласивши међутим да поезија не трпи децидна упутства за употребу и да „читати поезију најбоље могу они који је воле и који је на вријеме заволе”.
На самом почетку широко омеђивши Попу и одредивши га као „несумњиво великог пјесника, којим год аршином да мјеримо његов пјеснички опус” и као „једног од не тако многобројних заслужника који је продубио и проширио српско пјесничко искуство”, професор Поповић је казао да Попа спада у оне „чију поетику треба познавати да би се извјесне ствари разумјеле”.
„Попа је рођен у оном некада румунском дијелу Баната, и рођењем је био билингвалан, и без икаквих проблема могао је постати румунски пјесник… Али, није. Постао је пјесник српског језика. Заправо – српски пјесник. Зашто? Пресудна је била његова удивљеност српском народном књижевношћу. То га је одвело тамо гдје је остварио велико дјело. И то је први велики знак његове поетике, на који нам прије свега указују његове антологије”, казао је Поповић.
„Метафора је једна од најиндикативнијих полазних тачака гдје треба пратити Попу. Његова је поетика математички тачна. Он се ослањао на међуратне модернисте, узео је од Настасијевића стегнути израз и јако строгу форму, али је узео и од оних крајњих авангардиста склоност ка језичким играма. Међутим, за разлику од њих, који су протјерали логику из поезије, то Попа није учинио – он је пјесник чија значења имају логику. И заиста није свеједно шта ћете закључити о чему говори његова пјесма”, истакао је проф. Поповић, додавши да је осим метафоре „једна од важних упоришних тачака Попине поетике рад са језичким идиомима” и да је стога он добрим дијелом и непреводив на друге језике…
Све то о чему је говорио, проф. Поповић је илустровао парадигматичним примјерима из Попиних стихова, приближивши тако слушаоцима сликовито кључ у ком би ваљало читати Попу.
Професор др. Горан Радоњић, доцент на студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности на Филолошком факултету Универзитета Црне Горе, на почетку свог излагања подсјетио је публику на то да је Попа стални предмет пажње истраживања како у нашој култури, тако и у страној и да од педесетих година прошлог вијека, када је изазвао и контроверзне али значајне реакције, па до дан-данас траје Попин дијалог са читаоцима.
О озбиљној рецепцији Попине поезије на међународном плану свједочи и то што је славни Харлод Блум у свој „Западни канон”, уврстио три писца нашег језика: Иву Андрића, Данила Киша и Васка Попу, подсјетио је Радоњић.
„Једна од карактеристика Попине поетике јесте да нам он скреће пажњу на неке, условно речено, обичне ствари – већ прва његова збирка носи вишезначни наслов Кора, а у циклусу Списак биће обичне ствари: коњ, патка, свиња, пепељара, чивилук… Он кроз ове наизглед тривијалне и безначајне ствари налази повод да пјева о егзистенцији човјека и о култури у којој се налази”, казао је проф. Радоњић.
Попа дакле поставља кључна егзистенцијална питања, како лична тако и колективна, а све то језиком који се заправо састоји од елементарног репертоара.
„Иако Попина поезија има особине отклона од неких елемената традиционалне поезије (риме, интерпункције…), са друге стране оно у себи има нешто класицистичко – строгу организацију. Његове пјесме се могу читати самостално, али су оне у исто вријеме и дио цјелина. Прије свега једног циклуса, па се циклуси уланчавају у једну књигу па су онда све књиге повезане и чине једну цјелину. Дјело Васка Попе је цјелина”, казао је проф. Радоњић, указавши и на то да нас Васко Попа, „као један од најважнијих представника модернизма у послије ратној књижевности заправо подсјећа да модернизам није антитрадиционализам него превредновање традиције”.
Да је овакав однос Попа имао према традицији за проф. Радоњића доказ су антологије које је саставио и есеји у којима дискурзивним језиком пише о писцима који су на њега извршили утицај: Настасијевићем, Лазом Костићем и Јован Стеријом Поповићем.
Боравак у Светој Гори заједно са Миодрагом Павловићем, пјесма „Хиландар”, коју је објавио након те посјете, као и чињеница да је помогао и објављивање Србљака 1970. г, доста опасно у то доба, додатно потврђују његов однос према традицији, сматра проф. Радоњић, додавши и то да нас својим антологичарским радом Попа наводи да своју традицију прочитамо на други начин, али и да његову поезију читамо у одређеном контексту, док је трагање за аутентичним језиком једна од кључних особина његове поетике.
Попа нас учи да на нови начин опажамо свијет, скреће нам пажњу на најважнија питања нашег живота – идентитет и смисао свијета, и – што је нарочито важно у нашем времену суровог индивидуализма – скреће нам пажњу на важност заједнице, закључио је проф. Радоњић.
Уредник и водитељ програма била је Теодора Ковач, која је и читала изабране Попине стихове, а музиком га је додатно уљепшала Вишња Дукић на гитари.
Вечерас, 17. августа, на Тргу Херцега Стефана са почетком у 20,30 часова, на репертоару „Трга од ћирилице” биће изведена монодрама о првом реформатору српске ћирилице: „Слушај како говорим – Сава Мркаљ”.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
