„Садашњи дан блиста на почетку муке Господње. Дођите, дакле, љубитељи гозби, да је дочекамо песмама…’ (Велики понедељак).
Стигли смо, љубљени пријатељи, на спасоносне муке Господа нашег Исуса Христа. Ова седмица носи назив „Велика“, јер у 168 сати, од данас до ноћи Васкрсења, славимо велике догађаје, од јединственог значаја за историју света. Протресли су небо, земљу и подземни свет.
Постављам питање: које су обавезе хришћанина током Велике седмице? Не обраћам се неверницима, атеистима или миленијалистима: говорим о верницима који желе да славе како треба. Које обавезе имамо ове недеље?
Наша прва дужност, браћо и сестре, јесте да од срца захвалимо Господу нашем Исусу Христу. Наравно, цео наш живот треба да буде ‘Хвала’ и ‘Слава Теби, Господе’, за његова доброчинства велика и мала, очигледна и невидљива; за сва добра, материјална и духовна, која је његова милост пружила у изобиљу: сунце, ветар, воду, цвеће, море и све што је створио. Треба му захвалити и за наше родитеље и родбину, за супружника и децу, за време и годишња доба, за све благословено и потребно.
Незахвални људи су гори од животиња. Ако имате пса и баците му парче хлеба, он ће махнути репом да вам се захвали. Људи треба да буду захвални Богу. Требамо му захвалити за све, а највише за жртву његовог сина, за његове свете муке. Требало би му захвалити и на нечему другом. За његово бескрајно стрпљење са нашим многобројним злочинима за које треба да се отвори земља и да нас прогута, а море да таласа и да нас удави. А Он нас ипак трпи. Због тога Црква на Велики петак каже „Слава трпљењу Твом, Господе, слава Теби“.
Дакле, једна је дужност захваљивање Богу. Други је да присуствујемо службама. Службе у Страсној седмици нису као остале, оне су веома различите. Химне, које су слађе од меда, надахнута поезија, као што су јадиковке на гробу, не могу се наћи ни у једној другој религији на свету. Сами тропари, које немају ни Латини, ни протестанти ни било ко други, довољни су да докаже да наша Црква није од овога света. То је са неба и надахнуто је од Бога. Ко је ово урадио? Да ли су писани у школама и на универзитетима? Не, писали су их у пећинама свети подвижници чије су сузе падале на земљу и рађале цвеће. Нису их писали својим мозгом и словима које су знали; они су крв срца, здрава емоција, израз живота, света искуства, истине које могу имати само они који искрено воле Христа. Морате бити веома неосетљиви да вас не помере. Дакле, идемо у цркву и пратимо службе.
Наша трећа дужност. Ова недеља је недеља строгог поста. Ми посматрамо предање апостола и отаца Православља у погледу постова Цркве, а посебно овог поста. Кад кажемо „постити“, не мислимо да стомак пости, да би нас подсетио на жуч Крста. Мислимо да, као и стомак, уста морају постити од клевете, језик од безобразлука, очи од одвратних призора. У Византији би у то време цареви потписали указ: на Велики понедељак, уторак, среду, четвртак, петак, суботу и недељу затварала су се тркалишта и сва позоришта. Да живимо у правој Православној држави, ове недеље би се затворили ноћни клубови и јазбине безакоња у жалости за оним који је васкрсао нас ради.
А имамо још једну дужност, исповест и свето причешће. Нећу да увећавам ово. Рећи ћу само ово: у ове свете дане, посебно за празник Васкрсења, позвани смо да останемо у цркви до краја службе, са нашом васкрсном свећом. Ако све што урадите јесте да чујете „Христос васкрсе“ и онда одете, боље би било да останете код куће. Када се цркве празне након „Христос васкрсе“, то је вулгарност, то је презир према Христу. Треба остати до краја и припремити се за причешће. Шта је свето причешће? Тело и крв Господа нашега, огањ с неба. Питам те: шта си ти? Слама? Ако јесте, не прилазите светим стварима, јер ћете се спалити. Злато? Злату не прети ватра. Што се више приближава, то се више прочишћава. Тако је и са вама, хришћани. Ако се не покајеш, огањ ће те спалити, као што је спалио Јуду који се недостојно причестио. Али ако сте прошли кроз пећ исповести, онда приђите. Свето причешће је лек бесмртности.
У Страсној седмици имамо и свету дужност према нашој браћи и сестрама који страдају. То је недеља љубави и милостиње. Добар оброк за некога ко гладује, нов комад одеће- не стар- некоме ко нема, помоћ удовицама и сирочади, неки неопходни лекови, посета болеснима, реч утехе некоме ко је тужан . Све што ради срце које воли.
Али то није ништа. Има нешто више, и најтеже од свега. Све што сам рекао, урадите, али ако не урадимо ово последње, нисмо хришћани. Шта је то? Знам хришћане који су молитвени људи, који са заносом слушају свете речи, који строго посте, који иду на исповест, који се причешћују. Али знам мало хришћана који раде – шта? „Опростимо све на Васкрсење“ (доксастико, слава, Васкрс). Велика недеља је недеља праштања. Ко у овом животу нема антипатије, хладноћу, супротност, неку врсту непријатеља? Током ових светих дана, загледајмо се у Христа распетог. Нико није толико повређен и повређен као Христос. Иако су му тело ексерима кидали, срце клетвама и анатемама од фарисеја, на Крсту се молио: Оче, опрости им! не знају шта чине“ (Лука 23, 34). Па опростимо и ми једни другима: невесте и свекрве, браћа и сестре, пријатељи, деца и родитељи, сви без изузетка. Отворимо своја срца, осетимо у себи љубав Христову. Како да славимо без љубави?
Браћо моја и сестре, ова Света недеља је исто што и рука отворена за милостињу, очи које плачу од покајања, ноге трче у цркву, срце помирено, пуно поклоњења Христу распетом. Да ли обављамо ове дужности?
Знате ли какви смо? Попут просјака коме стално дају ситниш, а онда једног дана наиђе краљ који каже: „Отвори руке“ и почне да му даје 1, 2, 3… 5… 10… 100… 168 златника, тако да је он заслепљен од њих. И уместо да искористи ово благо, просјак одлази до реке и почиње да баца новчиће у воду. Није ли то поремећено? А ови часови – Црква их назива „часовима“ – су богатство. Сваки сат, сваки звук звона, сваки ударац, сваки минут је важан сат.
Хајде да добро искористимо ове свете дане. Не дозволите да прођу као у остатку живота. Да ли знамо да ли ћемо доживети да прославимо још једну Велику недељу? Ова Велика недеља може бити последња коју ћемо видети у овом животу. Прошле године, колико их је било са нама? И где су они сада? Одлазимо, звиждаљка воза и само једном пролазимо овим местом.
Молим се да ова Велика недеља буде важна етапа у нашем животу Нека Господ да да буде недеља светих мисли, светих осећања, херојских одлука и освећења душе. Да запечатимо Страсну седмицу речима „Сети ме се, Господе, кад дођеш у Царство Своје“ (Лк. 23, 42).
Извор: https://pemptousia.com
Превела: Љиљана Поповић
