Има људи чији овоземаљски живот прође, али светлост коју су посејали у срцима других настави да светли деценијама касније. То су живи људи Живога Бога.
Један од таквих, незаборавних духовника, био је отац Миленко Јеловац. Човек чији је заштитни знак био благи очински осмех и реч која је лечила сваку тугу.
Од учионице до олтара: Кратка биографија
Рођен је 1961. године у Пљевљима, које је увек радо спомињао као и одрастање на селу, чување оваца и људе чврстог карактера, скромности и поштења. Отац Миленко је пре свештеничког чина искусио живот обичног, световног човека. Радио је као професор у просвети и зато је имао разумевање људске психологије, младих генерација и свакодневних мука савременог човека. Када је примио свештенички чин, своју велику љубав излио је на парохијане у Новом Саду — најпре на Адицама , а потом и на Клиси, као и на све људе који су долазили са њим у сусрет. Изненада се упокојио 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења у храму на Клиси, на празник Светог Симеона Богопримца. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.
Духовне поуке које су покретале срца
Отац Миленко није писао теолошке књиге — он је теологију живео. Његове беседе у храму, на радију и у свакодневном сусрету, биле су једноставне и плениле су топлином и непосредношћу. Споменућемо само неке од њих:
*О хришћанској депресији: Говорио је да је депресија код хришћана парадокс. „Ако верујемо у Христово Васкрсење, немамо право на безнађе и мрачан тон. Хришћанин мора да зрачи надом.“
*О губитку ближњих: Учио је верујуће да се не препуштају очајању када испраћају своје вољене. Позивао је да „тугујемо као хришћани, са надом у Васкрсење и поновни сусрет у Царству небеском“.
*О Косовском завету: Подсећао је да Свети кнез Лазар није бирао пораз, већ је бирао вечност, и да је сваки наш свакодневни поштен избор заправо избор Царства небеског.
Пастир који је ишао у сусрет човеку
Његови парохијани и духовна чеда га и данас памте као „савремног светог старца из комшилука“. Они који су се исповедали код њега знају да је у тајни покајања био бескрајно благ. Уместо строгих прекора, сваког је примао са очинским разумевањем, пружајући утеху која је подизала из најдубљег духовног пада. Сећам се једне сестре која је посведочила: Дошла ја на исповест, сва покуњена па кажем: Е оче, ја опет све исто, све стари греси. А отац Миленко ми каже: Ћути добро је да нема нових, нек су само стари ту. Одмах сам се тако обрадовала и сва туга ми је нестала.
Отац Миленко није само чекао људе да дођу у храм, он сам ишао је до човека. Шетао је улицама Адица, Телепа и Клисе, разговарао са људима на пијаци, помагао сиромашнима и својим непосредним, топлим приступом привео многе вери. У парохији у сваку кућу би свраћао још неколико пута најмање у години, не само пред славу и за васкршњу водицу. Чувен је његов позив – зазвони вам телефон, подигнете слушалицу а са друге стране његов глас: Јесте кући? Ај тури кафу, ето ме.
Посебну љубав је имао према деци. На крају школске године увек би тражио од деце књижицу да покажу и обавезно би неки динар стављао у њу. Пред вечерњу службу, стајао би испред храма и дочекивао све, увек раширених руку и са осмехом: Па ђе сте људи – колико је љубави било у тим једноставним речима!
Отац Миленко нас је научио да хришћанство није збир правила и неких наших мудровања и категорија, већ жива радост и сусрет са Живим Богом кроз ближњег свог.
Вечан ти спомен и Царство небеско, драги наш оче Миленко! Нисмо те заборавили. Сети се и ти нас у Царству љубави Господа нашег!
