У организацији Црквене општине Никшић, Општине Никшић и Матице српске – друштва друштва чланова у Црној Гори, у оквиру духовно културне манифестације „Дани Светог Василија Острошког“, у Никшићком позоришту, књижевна награда „Извиискра Његошева“ за цјелокупно књижевно дјело, додијељена је пјеснику и есејисти Мирославу Максимовићу.
Награда „Извиискра Његошева“, коју додјељује Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и компанија „Мона плаза“ уручена је аутору чија поезија деценијама, постојано, истражује унутрашње просторе човјека, историје и памћења.
У образложењу жирија, у саставу Матија Бећковић, Ранко Поповић, Драган Станић, Драган Хамовић и Милутин Мићовић, наведено је да Максимовић припада ријетким пјесницима који „лирским погледом продиру у нутрину појава“, спајајући рефлексију, духовност и искуство савременог човјека.
Књижевник Милутин Мићовић посебно је издвојио збирку „Бол“, посвећену трауматичним мјестима српског страдања у Другом свјетском рату. Оцијенио је да Максимовићева поезија не почива на историјској нарацији, већ на дубоком унутрашњем искуству бола, сјећања и моралног искушења.
„Књига пјесама Бол Мирослава Максимовића, припада репрезентативном савременом српском пјесништу. Особеност ове збирке пјесама није само у тематици, него и у прилазу теми. Овдје смо у времену почетка Другог светског рата, на просторима НДХ, тамо негдје близу гдје се ријека Уна улива у ријеку Саву. Најтамнијем и најтрагичнијем мјесту српске историје. У ширем простору логора Јасеновац. Тамо гдје су људи преконоћ постајали не само звијери, него и духови зла. Тамо гдје је једном народу потписана смртна пресуда — а кривица му је само то што іе жив, и што се још зове својим именом.
Језик ових пјесама је тих, медитативан, слоіевит, згуснут као бол, као патња која прелази у сазнање, као својеврсна катарза стварања и сјећања, као питка вода послије прележане болести, као прогледање кроз муку и усуд страдања, на другу, оздрављујућу страну. У овим песмама нема историје, а теметизоване су најтежим историјским моментима овог народа, нема ни пјесничке нарације, а у њима је згуснут екстремни егзисенцијални сажетак, личног и колективног бола српског народа у прошлом вијеку.
Српски народ је осуђен на крају прошлог вијека, не за то што је нешто крив, него зато што уопште постоји такав народ. Кривица је дакле и постојање, и слобода, и име.
У блиској будућности, све жртве логора, јама, голих отока, бомбардовања, разарања старих градова и цивилизација, неко из инфраструктуре глобалне државе, назваће – колатерална штета!!! Али поезија је дубља од идеологија, и човјекова потреба за слободом и стваралаштвом, надраста законе, правду, и злодјела која израстају на неподношењу а потом и мржњи и Бога и човјека. Ипак негдје у дубини поезије Мирослава Максимовића, у адском простору јама, у пјесничкој збирци Бол, назире се Његошева искра која почиње да ради из дубина и да нам казује оно што је суштинско за човјека“, казао је Мићовић.
Награду „Извиискра Његошева“ Мирославу Максимовићу, за цјелокупно књижевно дјело, која се састоји од плакете, Његошевог медаљона и новчаног износа, уручили су Јована Момировић, испред компаније “Мона плаза“, књижевник Милутин Мићовић и Епископ диоклијски Пајсије.
“Желим од срца да честитам пјеснику Мирославу Максимовићу, овако значајну награду, све да поздравим и да честитам празник нашег Светог оца Василија Остошког, славу града и свих нас”, поручио је владика Пајсије.
Овогодишњи лауреат казао је да Петар II Петровић Његош није само велики пјесник наше књижевности, већ личност чије дјело и данас обликује културну свијест и разумијевање националног идентитета.
“Како данас видимо Његоша? Можемо да га не видимо, јер он је прошлост која нема везе са нашим данашњим животом. Нисмо више у заосталој духовној заједници, него смо у напредним интеграцијама. Нисмо оно што смо били, него смо оно што сад желимо да будемо. Слободне смо јединке које имају право на сва уживања у бољем животу био-честица, које иду куд хоће. Таква био-честица не види ни себе, ни Његоша, ни руку која управља правцем њеног хода.
Можемо се правити да видимо Његоша, тако што ћемо манипулацијама и фалсификатима да направимо друкчијег Његоша, да колико-толико сакрије оног правог. Можемо га затворити у маузолеј, да бисмо, гледајући маузолеј, тврдили да видимо Његоша. Можемо видети Његоша онаквог какав је, и његов српски народ, онакав какав је, са свим манама, али и са узвишеним хтењима од којих је Његош створио величанствено дело. На подлози тих хтења, могу да ничу слободне, вредне, храбре и мудре личности које ће у привреди, у науци, у уметности, у спорту, у култури, у политици… стварати слободну заједницу. То су могући данашњи погледи на Његоша. И сви су присутни међу нама. Који ћемо изабрати, и као појединци и као друштво, зависи од нас. Од тог избора зависи и наш данашњи живот и наша будућност. Његош је своју реч о будућности уобличио у стихове:
“Будућност је наша велика таина
Која се садржи у оним њедрима
Из којих је наше проистекло биће”, поручио је Мирослав Максимовић, добитник награде „Извиискра Његошева“.
У наставку програма наступио је музички ансамбл „Фенечки бисери“.
Извор/фото: РТНК
