На недјељу Свих светих служена је Света литургија у подгоричком Храму Великомученика Ђорђа, којом је началствовао протојереј Јован Радовић. Високопречасном проти саслуживали су проте Милета Кљајевић, Драган Станишић и Блажо Божовић, као и ђакон Лука Пвићевић; док је молитвено учествовао прота Милуне Фемић.
На литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава руковођен хоровођом Снежаном Поповић, дипл.теологом.
Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Радовић.
„Браћо и сестре, ево нас у првој недјељи послије Педесетнице, послије Силаска Духа Светога на апостоле. Данашња недјеља посвећена је Свим светима, свима онима који су се подвигом и светим животом посветили и угодили Богу до данашњега дана. Међу њима најпре помињемо Пресвету и Пречисту владичицу нашу Богородицу, Приснодјеву Марију, затим Светог Јована Крститеља, арханђеле, анђеле и све небеске силе, па онда све оне светитеље, знане и незнане. Јер, као што и сами знате, током 365 дана у години свакога дана прослављамо по неколико светитеља. Међутим, много је већи број оних који нису уписани у црквени календар, али су уписани у Књигу живота код Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Овај празник настао је још у вријеме Св. Јована Златоуста у 4. вијеку. Послије гоњења, која су трајала готово триста година, када су многи мученици и мученице пострадали за вјеру у Христа Господа и Спаса свога, установљен је празник Светих мученика. Временом је из тога израстао празник Свих светих, којих се сјећамо данас, седам дана послије Духова.
Црква је одредила да овај празник буде управо послије Педесетнице, јер је немогуће постати светитељ без Духа Светога, односно без Свете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа. Све у нашем спасењу и нашем животу бива од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме.
Зато данас славимо плодове и жетву Духа Светога. Видимо Свете апостоле и све светитеље кроз историју. И данашње Јеванђеље их помиње. Видимо какви су били прије примања Духа Светога, а какви су постали послије тога. Били су људи од крви и меса, као и ми. Управо нам они и сви светитељи свједоче да је светост достижна сваком човјеку.
Апостол Петар се три пута одрекао Христа у најтежем тренутку Његовог страдања. Јуда Га је издао за тридесет сребрника. Када је Христос био распет, многи су се разбјежали, осим Св. Јована Богослова и жена мироносица; зашто Јован Богослов остаје – зато што је волио Господа и љубав уништава страх. Иако су видјели да је Он Бог, да васкрсава мртве, исцјељује болесне, да слијепи прогледају, губави се чисте, хроми устају и да чини многа чудеса, ипак њихова вјера још није била потпуна.
Зато им Христос послије Васкрсења каже да чекају у Јерусалиму док се не обуку у силу са висине. Управо је то сила Духа Светога. Када су се на Педесетницу обукли у ту силу са висине, постали су неустрашиви и непобједиви. Њих дванаесторица су срушили Римску империју, без испаљенога метка, само са силом Божијом и силом Духа Светога. Тако су, силом Божијом и силом Духа Светога, без мача и оружја, пронијели Христово учење по читавом свијету.
Данашње Јеванђеље открива нам и програм свих светитеља. Господ каже: Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим небеским. Има ли шта страшније од тога да се Господ одрекне човјека пред Оцем Небеским? Зато треба да се трудимо да живимо по закону и заповијестима Христовим.
И ми хришћани носимо Духа Светога од тренутка крштења. На крштењу примамо Свету тајну миропомазања, кроз коју добијамо дар Духа Светога. Наш задатак је да тај дар умножавамо током читавога живота. Као што је говорио Свети Серафим Саровски: Циљ хришћанског живота јесте стицање Духа Светога. Ако човјек има Духа Светога, он се бори против гријеха; ако га нема, лако пада у сваки гријех.
Зато нам Црква даје сва духовна средства као терапеутска средства: крштење, миропомазање, пост, молитву, милосрђе, исповијест и, на крају, Свето причешће. Управо кроз Причешће примамо дарове Духа Светога и сједињујемо се са самим Христом.
Немогуће је бити истински хришћанин без Духа Светога. И сама Света литургија не може се савршити без призива Духа Светога. Најважнији тренутак Литургије јесте молитва у којој свештеник призива Духа Светога да сиђе и претвори хљеб и вино у истинито Тијело и Крв Христову.
Данашње Јеванђеље нас подсјећа и на ријечи које нико други није тражио од људи као Господ: Ко не остави оца и мајку, брата и сестру, дјецу и све ради мене, није мене достојан.То не значи да треба да престанемо да волимо своје ближње, већ да љубав према Христу буде изнад свега, јер само тако можемо постати достојни Његовог Царства.
Јако је важно за нас у ово вријеме да разумијемо шта значи одрећи се свега Христа ради. Како се одрећи племена Христа ради, како се одрећи идеологије Христа ради, била она комунистичка или европска мантра, коју данас наши властодршци понављају. Како се одрећи и онога што највише волимо, ако то стане између нас и Христа.
А Христос нам каже: Ја вас више волим него било ко други. Нису нас родитељи створили, него Бог. Родитељи су оруђе Божије кроз које смо дошли на овај свијет. Зато је Бог ближи човјеку него било ко други.
Међутим, Господ овдје не жели да каже да треба да замрзимо или одбацимо своје родитеље и сроднике. Напротив. Видимо и Њега самога на Крсту како, у најтежем тренутку Свога страдања, мисли на Своју Мајку и предаје је на старање Светом Јовану Богослову.
Оно што Господ хоће да каже јесте да родитељи, сродници или било ко други могу постати препрека нашем хришћанском животу. И тада не смијемо ниједног тренутка да се колебамо коме ћемо остати вјерни – Богу или људима. Зато каже: Ко више љуби оца или мајку него мене, није мене достојан; ко више љуби сина или кћер него мене, није мене достојан.
Сјетимо се многих примјера из историје Цркве. Поменимо оца Митрополита Амфилохија, Ћиро Радовић који је имао седам синова. Неко га је упитао кога од њих највише воли. Он је одговорио: Све их волим јер су ми дар Божији. Али је додао: Када би ми неко рекао: одреци се Христа или ће свих седам синова бити убијени, прије бих пристао да изгубим синове него да се одрекнем Христа.
Управо о томе Господ говори. То су најтежи тренуци у људском животу. Кроз историју је било много таквих примјера, а биће их и убудуће.
Сјетимо се и Светог мученика ђакона Авакума, када су га водили на погубљење, мајка му је говорила: Сине, одреци се Христа, па се послије покај. А он је одговорио: Мајко, хвала ти на млијеку твоме, али не хвала на науци твојој. Срб је Христов, радује се смрти. Нема веће вјере од хришћанске“. И остао је вјеран Христу до смрти.
Зато Господ од нас тражи да будемо спремни, ако нас родитељи, дјеца или ближњи одвраћају од пута спасења и од Христа, да изаберемо оно што је вјечно и важније од онога што је пролазно.
Даље Господ каже: Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Нема хришћанства без крста. Тешко је живјети са крстом и носити свој крст, јер је крст одувек био знак страдања, бола и жртве. Али другачије не може. Свако од нас има свој крст који му је Господ додијелио да га носи. Важно је да га сами не чинимо тежим, својим гријесима и својим страстима.
Без крста нема Васкрсења. Немогуће је бити истински Христов ученик ако нисмо спремни да поднесемо страдање, искушења и борбу са својим слабостима. Најтежа борба није она спољашња него она унутрашња, коју сваки човјек води са својим страстима и гријесима.
Послије тога апостол Петар пита Господа: Ево, ми смо све оставили и пошли за Тобом; шта ћемо ми добити?
Господ одговара да ће свако ко је Њега ради оставио кућу, браћу, сестре, родитеље, дјецу или имање примити стоструко и наслиједити живот вјечни. Али Господ завршава данашње Јеванђеље речима: Многи први биће последњи, а последњи први.
Чули смо и у данашњем Апостолу како су апостоли и ученици Христови пролазили кроз велика страдања. Свијет их није био достојан. Били су гоњени од царева, кнежева и моћника овога свијета. Али данас су управо они најпрослављенији. Њихова имена помињу се широм свијета, њихове подвиге читамо и њиховим молитвама се обраћамо.
А гдје су данас они који су их гонили? Њихова царства су се срушила, њихова моћ је нестала, а многа њихова имена су заборављена. Свети апостоли и мученици остали су живи у памћењу Цркве и у Царству Божијем. Зато и ми треба да слиједимо њихов примјер, да останемо вјерни Христу и да се трудимо да живимо по Његовим заповјестима.
Богу нашем, милостивом и човјекољубивом, у Светој Тројици – Оцу и Сину и Светоме Духу – нека је слава сада и увек и у вјекове вјекова“, поручио је протојереј Јован Радовић.
Након примања Свете тајне причешћа, заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому.
Час вјеронауке за полазнике Школе Свети Ђорђе, одржала је протиница Надица Радовић. Док је за полазнике Школе Св. Наум Охридски, час одржала, протиница Душка Станишић.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
