Нови роман Савве Радулович „Љубав не да да се умре“, који треба ускоро да изађе из штампе, говори о Марији Дохторовој, која после Октобарске револуције пјешке долази до Острога да би се спасила и ту отпочиње свој подвижнички живот. Међутим, овдје се не зауставља. Како сама каже, странствовала је по свијету, док није пронашла мјесто гдје ће се зауставити. Дневник, који је оставила, а који је извориште овог романа, приредио је Гаврил Динев, њено духовно чедо, једини живи свједок да је постојала, који је данас Митрополит Ловчанске области у Бугарској и са посебном љубављу говори о њој.
„Замисао да пишем о њој, вођена је идејом и снажном унутрашњом потребом да се о Матушки Марији, као важној савременој подвижници, чује што више, као и да њено искуство пуно љубави и стрпљења у подвигу буде на помоћ нама обичним вјерницима који дијелимо исту глад за вјером и спасењем“, казала је за наш Портал Савва Радулович, која је са нашим читаоцима подијелила исјечак из романа који говори о пећини Матушке Марије у Острогу, у коју нико није долазио 20 година, као и свом доживаљају када је први пут крочила у њу.
Гробница за живе – одломак из рукописа „Љубав не да да се умре“
Пишем из будућих дана, оних што се виде испред времена. Говорим како се затекло и како се очима дало да виде у том трену. Видим пећину, која није пећина – него мала црква у стијени. Гледам уски пролаз налик вратима, а то нијесу врата – то је она у мантији загледана у небо. Додирујем руком огроман камен у средишту, а то није камен – већ иконостас. По зидовима стијене описане силуете, а то нијесу силуете – то су будуће иконе. У пећини пећина, уска као гроб, али то није гроб – ту лежи она која никада не спава. У пијеску икона Мајке Божије, први прилог, остављен од непознатог трагача. И испред – липе, које су све запамтиле.
Пут до пећине био је без стазе, без било какве заштите, пут којим нико није прошао цијелих двадесет година. А не бих ни ја, да није Господ сам пружио руку и пренио ме до горе. Господ и отац Зосима из кога се пројавила неовоземаљска снага, наизглед крхког, али жилавог монаха. Друштво нам је правио и Митар Божовић, па као да сам имала два крила, која ме носе до горе. За неког ко се плаши и друге степенице, овај пут је био права авантура. Пењање је било ризично, на једном прелазу скоро непроходно, а мени се чинило да се пењемо вјековима.
Стигавши пред пећину, осјећала сам се као да сам стигла кући. У грудима експлозив, у рукама нова, обновљена снага, у срцу мир какав се само сања. Све ме дочекало онако како је било виђено много прије. Препознала сам пећину по фотографији из њеног дневника. Широко пространство, а лијево у трави неколико степеника од посложених цигала и изнад њих дискретан улаз. На упорне коментаре људи, како тамо нећу ништа пронаћи, говорила сам да ипак хоћу, макар пластифицирану иконицу. Тако је и било.
Цијела та слика унутрашњости, дјеловала је на мене помало изненађујуће. Осјетила сам толико снажно присуство саме Матушке, као да сједи, ту у мојој близини. Сјећам се само да сам пала на кољена и заплакала над каменим иконостасом, над том малом иконом Богородице и погледом на њен лежај, који је личио на гроб за живе. Одједном, као да су се плућа отворила и из њих излетјело јато ситних птица; све се претворише у сузе, које ће ме опрати и припремити за следећи задатак.
Отац Зосима је морао да се врати у манастир до један сат да би био поред Свеца. Када смо се појавили на капији, био је минут до један. Сјећам се, како смо заједно стајали у тишини поред моштију Светитеља; мислим да смо му прећутно све рекли. Нема сумње, ова пећина ће једног дана бити велика светиња, као што је и Матушка велика – само што ми то још не видимо.
Фото: пећина у Острогу, гдје се прије више од сто година подвизавала јунакиња овог романа
