У навечерје великог празника Видовдана, у порти Цркве Светог Ђорђа, након вечерње службе одржано је Видовданско вече на коме је учествовало српско пјевачко друштво „Светосавник“ под руководством диригента Ратке Вујачић, док је водитељ био Драган Алорић, а Видовданску бесједу, изговорио је свештеник Павле Божовић.
Видовданску бесједу преносимо у цјелости.
,, Велика је част говорити на овом Светом мјесту, пред овим храмом који је толико важан да бисмо цијело вече могли набрајати његове значајне карактеристике. Због тога ћу вечерас само рећи: „Црква Светог Ђорђа је мjесто континуитета.“
„Трајање је тајна. Постоји нека посебна мистика у непрекинутом трајању и памћењу. Небројене су приче које би, да могу, испричиле зидине овог Светог храма. Он је био ту када су се ка небу уздизале високе владарске задужбине и цветало монаштво на Скадарском језеру, али је запамтио и времена када су у народу још увијек била жива старовјерна паганска сујевјерја. Поред успона и славе, Црква памти и дане трагедије – дане пада у Отоманско ропство, а убрзо и напуштање отачке вјере многе њене дјеце.
У тами ропства, из ове порте гледало се ка врху Ловћена и сањала слобода. Слобода је стигла, али мир није дуго трајао. Одјекнули су до Црне Горе, али и до краја свијета, видовдански сарајевски пуцњи који су били окидач за избијање свјетских ратова.
Памти овај Храм и тешке дане страшне апостасије за вријеме титоистичке епохе атеизма, али и дане велике обнове, који ће остати забиљежени именом Митрополита Амфилохија.
Посматрајући овако, сигурно је да ова светиња памти и празник који нас је вечерас сабрао. Црква Светог Ђорђа памти и Славни Видовдан 1389. године — искру која је разгорела рађање Завјета из ватре: Косовског завјета, који је наш српски народ прибројао реду великих завјетних народа.
О Косовском завјету су говорили и писали многи у протеклих 6 вијекова, али га нико није дефинисао, нити се он може ограничити ријечима. Косовски завјет у себи обједињује цјелокупну духовност, све етичке потенцијале и све моралне принципе који су се у нашем народу обликовали и прије Косова, Косовом, и у свим распећима и васкрсењима која су услиједила.
Зато је овај храм, као мјесто трајања и памћења, један својеврстан видиковац — вис са ког се јасније види цјелокупност нашег трајања. Са овог духовног узвишења лакше ћемо пронаћи одговор на најважније питање које нам се поставља сваког Видивдана: „Какав одговор овом Светом завјету пружају данашње генерације?“
Да бисмо дали квалитетан одговор на ово питање, потребно је да промислимо основне токове Косовског завјета и значај који је ова мисао имала у различитим историјским и културним контекстима у којима се изражавала и у којем се и данас пројављује.Зато, на почетку се осврнимо на времена за нама, подсјетимо се шта је све Косово значило нашим прецима и како се ка небу зидала задужбина Косовског завјета.
Свакодневно искуство, па и у 21. вијеку, свједочи да се наш човјек у тренуцима животне несигурности, страха или незнања, често радије окреће паганским или псеудохришћанским сујевјерјима него живој вјери Цркве. Ако притом имамо у виду да се знатан дио територије уз западну границу данашње Црне Горе у прошлости називао Паганија, можемо наслутити колико је овај образац размишљања био дубоко укоријењен у свијести људи још у Средњем вијеку.
Зато је, на самом почетку, било неопходно да се Кнез Лазар препозна као мученик који је примио вијенац од Бога. Управо те ријечи: „Мученија венац васпријел јеси от Бога“, користи и монахиња Ефимија у похвали Светом Кнезу Лазару. Она је, заједно са Десопотом Стефаном и оцима Цркве тог доба, успјела да изведе Лазареву жртву из сијенке паганских богова рата на свјетлост „Сунца правде“.
Лако би се иза часног Видовдана помолила у народној свијести бројна словенска божанства са коријеном ВИД — Световид, Јаровид, Руевид — која су готово без изузетка била везана за божанства рата. Кроз Видовдан, сваки тај пагански „вид“ поклања се Христовој жртви, коју добровољно прихвата и Свети Кнез Лазар.
То Лазарево опредељење за Христа, морало је остати непоколебљиво као камен. Зато његов син, Деспот Стефан, у времену након боја, подиже на Косову мраморни стуб и на њему исписује: „Лазар је побожни, непоколебиви стуб“, „богопознања пучина“, онај „који воли све што Христос хоће“ — а најважније, „конец страданију добре сам примио и мученик Христов биват“.
Прва побједа коју смо понијели Косовским завјетом била је коначна превага Христа у односу на старовјерна сујевјерја.
Косовски завјет сасвим други израз у тешким временима која ће услиједити. Као што је Бог Јахве одлучио да од свих великих империја старог доба, Савез понуди Израиљу – народу робова, тако је и Косовски завјет понуђен Српском народу као неисцрпна снага у тешким временима отоманског ропства.
У деценијама по бици на Газиместану, Срби постепено губе све остатке своје државности и Црква са народом остаје препуштена себи. Након низа неуспјешних устанака, трагедија и сеоба, наша култура бива све више и више стијешњена. На крају она бива сабијена у узак круг око огњишта, у домовима који су више наликовали катакомбама него кућама.
Баш ту, у земљском ћорсокаку Косовски завјет простом човјеку отвара небеске перпсективе. У роману „На Дрини ћуприја“, Андрић сликовито описује тај амбијент: „Сељаци се све свише збијају око гусала, али без најамњег шума; дaх им се не чује. Сви трепћу очима, удивљени и забљештени… кичме се исправљају, груди надимају, очи сјају, прсти се на рукама шире и грче, и мишићи на вилицама стежу.“
Вук Стефановић Караџић биљежи да је Косово толико снажно утиснуто у народној свијести, да су Срби „готово све заборавили што је било дотле, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати“.
Изненађујуће је то да народ не проналази снагу у неким великим побједама из прошлости већ је црпи из Косовског пораза.
У раније помињаним почецима Косовског завјета, не налазимо такав тон. Јефимија пише: „Двије жеље постигао јеси – и змију убио јеси и мучења вијенац примио“. На Косовском мраморном стубу пише: „Умртвише дивљу звијер и великог противника“. Чак и прве црквене химне неименованог раваничког монаха не говоре о поразу, већ свједоче да је Лазар оградио своје отачаство од „звијери што постадоше тами долазе да разграбе стадо“.
Народне пјесме приказују Косовске јунаке као борце који свјесно иду у смрт, презирући живот у ропству:
- „Идем сејо на Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“, одговара Војин Југовић својој сестри Царици Милици на њену молбу да остане крај ње.
- Соко који је долетио из Јерусалима у пјесми „Пропаст Царства српскога“ поручује кнезу да је судбина његове војске запечаћена: „Сва ће твоја војска изгинути и ти, кнеже с њоме погинути.“
- Тако је, по народној поезији, и било – „Лазу надвладаше Турци и његова сва изгибе војска.“
У том периоду Косовски завјет нуди објашњење народних несрећа, али и наду да се може обновити стара слава.
Напојен живом водом Јеванђеља, као препреку томе, народни пјевач види Јудину издају оличену у личности Вука Бранковића. Српски народ је тек у последњим деценијама коначно прихватио оно што је критичка историографија давно утврдила – да Вук није био издајник. Јефимија у „Похвали“ моли од кнеза Лазара да „проси побједитељу Богу, победу подати возљубљеним ти чадом кнез Стефану и Вуку“.
Косовски завјет даје силу. Оснажује народ на трпљење и јединство у вјери. Народни пјевач пријети страшном клетвом како родитељима – „проклет био ко га је родио“ – тако и потомцима издајника: „проклето му племе и кољено”. Узрок пораза се дакле не види у освајачу, већ у сопственој слабости – издаји вјере.
Тако се избјегла друга велика опасност – да се Косовски завјет претвори у силу мржње. У епској народној поезији, Турци су приказани као историјски противници, али не и као безлично зло. Народна епика тако се показује узвишенија од зла које доминира у савременим свјетским сукобима којима сведочимо – непријатељ се у потпуности дехуманизује, одричу му се сви позитивни акспекти трајања – чак се „кансулује“ и његова култура, забрањују чак и давно преминули општепризнати писци и композитори.
Насупрот томе, српска народа епика, непријатељу често придаје особине снажних и достојних ратника, а турски ликови понекад и више од српских брину о праву и правди. То је највидљивије на примјеру главног „негативца“ Косовске битке. Султан Мурат се у неким пјесмама описује као праведан владар, који часно поступа с противницима: признаје јунаштво српског јунака и заповиједа да се Милош сахрани с цареве десне стране. У таквом опису препознаје се архетип владара који поштује витешки кодекс, чак и када се ради о непријатељу.
Ипак, у другим варијантама пјесама, цар Мурат покушава да наметне ритуалну потчињеност, тражећи да му Милош пољуби ногу – чин који припада само Богу и који српски јунак одбија с гњевом.
Тада Милош не поступа из мржње, већ из осјећања светости слободе и достојанства, бранећи ону „искру“ божанског поријекла у човјеку. То је друга значајна побједа коју смо однијели силом Косовског завјета – Жеља за слободом и побједом није се претворила у мржњу према непријатељу.
Ово је коначна потврда да је Косовски завјет само потврда и наставак Новог завјета којим одјекују Христове ријечи: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас гоне…
У наставку ћемо показати да ће се такав однос задржати и у данима побједе, а не само ропства и немоћи.
Врхунац немоћи српског народа сликовито је у једној молитви изразио Патријарх Арсеније III Чарнојевић, 17. октобра 1705, бирајући ријечи два псалма:
- Дванаестог: „Докле ћеш, Господе, заборављати ме до краја?“
- Четрдесеттрећег: „Воскресни Господи, помози нам, и избави нас именије ради Твојега.“
Баш тада, прије око 300 година, креће нова епоха поимања Косовског завјета. У Старој, подловћенкој Црној Гори дешавају се догађаји описани у „Горском вијенцу“ а вијек касније и „бич тирјана“ Карађорђе Петровић предводи Прву српску револуцију како је именује наш, слободни смо рећи, највећи историчар Миролард Екмечић.
Тада Косовски завет задобија један, условно речено, оптимистичан тон. Позива на борбу непрестану и ослобођење.
Косовски завјет наново обликују пјесници, овог пута не неименовани народни гениј, већ највећа имена наше књижевности.
- На првом мјесту, не хронолошки већ суштински поменућемо Његоша. Оптимизам свој најживљи израз добија код Ловћенског тајновица, чије дјело Андрић каже да је „постављено искључиво у службу Косовске мисли“: „Весели се праху Немањића, Немањића и Гребељановића, јер ће ваше круне засијати као јарко сунце на истоку.“
- Сима Милутиновић Сарајлија у пјесми „Троебратство“ говори да се доста певајло о чудима и витештву, „већ докажмо да се има право бит и мрјети за достојност своју“.
- Бранко Радичевић у „Ђачком растанку“ о борби за слободу пише да од ње „шта море јоште слађе бити“.
- Ђура Јакшић и Војислав Илић певају „громовну пјесму из србинских груди“ и „пјесму из снажних груди гонећи мршава стада“.
Ова и многа друга пјесничка имена овог покољења у Косовском завјету наћи ће инспирацију и поручити народу – куцнуо час: „Нек се овај вијек горди над свијема вјековима“ – „Онамо покој наћи ћу души кад Србин више не буде роб“.
Велике побједе у балканским ратовима, и кратак период мира нашој поезији дају један праведни мир. Милан Ракић у песми „На Косову“ пише – „Све мирно, тајац… Косовом цвета Божур“. Алекса Шантић пјесмом слика ослобођену Грачаницу: „Звоне звона љуљају се сама“ – икона спокоја који може дати само слобода.
Но, борбени израз Косовског завјета наставља да живи са оне стране Дрине, међу Србима и другим слободољубивим Словенима који су се спремали на ослобођење од аустријског јарма. Инспирисани Косовским завјетом и модерним европским идејама, дјеца „Младе Босне“, одважише се да ”тирјанству стану ногом заврат”, баш на Видовдан у Сарајеву 1914. године.
Услиједиће велико страдање али и велике побједе у Првом Свјетском рату. Створена је нова, слободна држава, која величином превазилази и Душаново царство.
И ове побједе, однијели смо Косовским завјетом! Он се показао као жар под пепелом ропства и као инспирација и снага за побеједе против великих европских сила.
Баш у то вријеме, Косовски завјет добија сасвим нови израз – из њега се црпи државотворна снага неопходна за изградњу заједничке куће Срба, Хрвата и Словенаца. Сликовита је беседа „Косово и Видовдан“ Светог Владике Николаја изговорена између два рата. Завршетак гласи:
„Заветујмо се, дакле, на сталну љубав и молитву. Да би са овог светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу: ‘Помози нам, Боже, да се браћа сложе!’ Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља. Никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана. Помози нам, Боже, да се браћа сложе!“
И овдје читамо да Косовски завјет собом не афирмише било какав облик надмоћи српског у односу на друге народе. У националним тензијама, како старе тако и социјалистичке Југославије, који су кулминирали мржњом у геноциду и етничком чишћењу, Косовски завјет је био темељ поштовања и позив на слогу међу братским народима.
Историјски токови учинили су да Краљевина уступи мјесто социјалистичкој републици федеративног уређења. У новој комунистичкој Југославији, Косовска мисао није била пожељна и систематски је сузбијана.
Поново ће своје уточиште, Косовски Завјет наћи у поезији. Прихватају га највећа имена наше модерне. Тој епохи својствени пјеснички немир, као да је предосјетио велико Косовско страдање које ће услиједити на самом крају 20. вијека.
Дивна душа, Десанка Максимовић, антиципира страдање и прижељкује спас: „Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети“. Љубомир Симовић показао се пророком у својој пјесми „Светом Јоаникију Девичком“: „Молимо те… сакриј Девич у браду, ватру у пепео…“ Васко Попа предосјећа у пјесми „Бојовници са Косова поља“: „Још нисмо, децо, стигли и Бог зна хоћемо ли икада стићи до почетка боја.“
Народ је ипак и даље хипнотисано загледан у нове идоле. У песми „Косово“, Миодраг Павловић, упозорава свој род: „Из ропства мисирског неће те извести рука фараона; лажни избавитељ пречицом води до новог ропства.“
Српски народ, нажалост, неће схватити опасност која се надвија над њим, све док не буде сасвим касно. Крај двадесетог вијека, донијеће нашем народу највећа страдања.
Тешко је рећи да ли би Косовска мисао „у кам очајала“ након злочиначког удара НАТО пакта 1999. године, да није било једаног потпуно оригиналаног и аутентичног пророка Косовског завјета, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Он је схватио да је неопходно активирати све потенцијале Косовског завјета, који су у дубини народне душе чекали његов позив.
Митрополит Амфилохије је, захваљујући свом кућном васпитању, изванредном образовању и слободни смо рећи Божанском надахнућу, надубље проникао у све слојеве Косовског завјета. Из ове неисцрпне ризнице понудио је народу баш ону снагу која му је у том тренутку била потребна:
- Као у Лазарево вријеме истиче прије свега Христову вјеру и посрамљује идоле, како домаће култове личности тако и идол НАТО пакта.
- Као у временима ропства подсјећа на благослов који долази трпљењем, најкраће израженом једним од наслова из његовог Љетописа: „Ако смо издржали 500 година под Турцима, даће Бог и ово ћемо“.
- Као у вријеме борбе и ослобођења, открива силу наде која рађа оптимизам (надање је, а не безнађе, закопано на Косову).
- Снагу љубави према, условно речено, непријатељима (албански народ се у његовим бесједама не помиње готово никада без епитета часни и честити) .
На самом крају, остаје нам да дамо одговор на питање с почетка:
Какав одговор Косовском завету даје данашња генерација?
Нагли инфорамтички развој учинио је јаз међу генерацијама, можда и дубљим него икада. Изазови глобаног села, друштвених мрежа, вјештачке интелигенције као да већ у старту отписују потребу младих за Косовским завјетом.
Ипак, упркос предвиђањима многих, како добронамјерних тако и супротних њима, српска младост налази свој, аутентичан начин, да изрази вјерност путу Косовског завјета. Они имају сопствени умјетнички израз, поезију уз музику нових жанрва инспирасану Косовом. Ликовно се изражавају кроз графите и мурале, а стриминг платформе попут Јутјуба су мјеста гдје се филмски изражава Косовски завјет.
Овдје треба посебно истаћи један нови облик дјеловања – хуманитарне иницијативе младих, настале као одговор на неповјерење у традиционалне институције.
Такво ангажовање има јасну новозавјетну утемељеност. Апостол Павле, у „Посланици Галатима“, свједочи да му је, уз благослов за мисију међу незнабошцима, дат један услов: „само да се сјећамо сиромашних – што сам се и старао да чиним.“ (Гал 2,10). У Посланици Римљанима, он наглашава да су они који су примили духовна добра дужни да помогну и у материјалним потребама (Рим 15,27).
Хуманитарна дјелатност за Павла није споредна, већ суштинска за идентитет Цркве. Она изражава љубав, јединство и живо присуство Христа у заједници. Зато и данас овакве иницијативе младих ка Косову и Метохији, настају у заједништву са страдалном Епархијом рашко-призренском.
Остаје позив: подржимо ове искрене и вјерне покрете младих.
Живјећи у вјери коју потврђујемо дјелима, остајемо учесници Косовског завјета – нашег аутентичног одговора на вјечни Завјет који Бог нуди читавом човјечанству.
Косовски завјет је сила постојаности у вјери, нада у мир и правду и суживот свих у љубави на светој земљи Косова и Метохије и свугдје у свијету. Управо ово је опредјељење Светог кнеза и косовских јунака, а са њима и свих нас, за Царство небеско!“- поручио је о. Павле Божовић у Видовданској беседи, у подгоричком храму.
Приредила: Елза Бибић
