„Не шали се чудо / сакрило си нож под мараму“ — Васко Попа, „Врати ми моје крпице“
Неке ријечи брзо повриједе, а неке дођу прекасно, остављајући за собом накнадну памет или накнадну подлост. Једна таква фраза има веома раширену, такорећи свакодневну употребу: „Само сам се шалио”.
Ма немој!
Увреда је већ изговорена, ријеч је већ пронашла пут до онога што је у човјеку најосјетљивије, пецнула срце, начела достојанство, а онда се правимо као да се ништа није догодило, или, што је још горе, понављамо реченицу која би наводно требало да поправи прву: „Немој тако. Само сам се шалио“.
Не чујемо, дакле, оно једноставно људско „извини“, јер то није кајање, нити накнадно ублажавање штете. То је друга фаза исте увреде. Ублажава се евентуално одговорност, али, дабоме, није довољно промијенити жанр па да се промијени и значење.
Није била увреда? Била је шала?
У тој малој језичкој алхемији догађа се нешто много озбиљније, јер кривац непримјетно прелази на другу страну разговора.
Одједном више није проблем онај који је повриједио, већ онај који је увреду озбиљно схватио. Испада да је претјерано осјетљив, да нема смисла за хумор, да је превише њежан за грубост свијета. Тако се онај који је први задао ударац, без много напора, преоблачи у судију туђе реакције.
Та стратегија, макар била и несвјесна, није нова. Стара је колико и људска жеља да се повриједи, а да се за то не плати никаква цијена; да се одговорност претвори у неспоразум, у комуникативни шум, а грубост у духовитост.
Отуда би фразу „само сам се шалио“ можда требало да разумијевамо сасвим дословно: као грубост пост фестум, јер то јесте настојање да се већ нанесена повреда накнадно поништи промјеном тона.
Међутим, ријечи имају своје поштење. Ријечи су као вукови, оне не мијењају своју ћуд само зато што им је неко накнадно додијелио другу функцију.
Постоји, уосталом, сасвим једноставан критеријум којим се може разобличити ова несразмјера између намјере и значења изговорене ријечи: шала је успјела само ако се смију оба учесника разговора. А ако се смије само онај који је повриједио, онда то не може бити шала, нити знак лошег смисла за хумор. Читава ситуација се раскрива као мали обред моћи, којим се заправо испитују границе туђе издржљивости, можда и туђе наивности.
Извор: РТНК
