У дану када наша Света саборна и апостолска црква православна прославља Светог цара Лазара и све свете српске мученике, у Саборном храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживање протојереја-ставрофора Радомана Мијајловића, протојереја Љубомира Јовановића, протојереја Младена Томовића, протојереја Александра Орландића и јереја Велимира Бугарина.
„Сабрали смо се данас у овај Свети храм“, започиње своју бесједу прота Александар, да прославимо спомен на Светог великомученика Лазара Косовског и свих косовских мученика и свих српских мученика и новомученика.
„Али, прије свега, сабрали смо се, као и увијек када се сабирамо у Светим храмовима на Свету литургију, сабрали смо се око имена Божијега, око тијела и крви Његове, око онога првомученика и прворођенога из мртвих, који је својим светим апостолима и ученицима заповиједао да се овако сабирају у Његов спомен. И ето и ми, као њихови наследници и ученици, до дана данашњега чинимо и чинићемо до краја свијета и вијека. Сабирамо се у Његов спомен и опет, по завјештању Господњем, када се сабирамо око тијела и крви онда смрт Његову исповједамо и васкрсење Његово благовијестимо. И то је оно што је чинио и Свети кнез Лазар, што су чинили сви свети мученици. То је оно опредијељење Лазарево за царство небеско. То је онај пут којим су ишли сви свети мученици сљедујући позиву Господњем који је упућен свим хришћанима, да ко хоће за Њим да иде, да се одрекне себе, да узме крст свој и за Њим иде. То је заповијест и позив свима хришћанима. То је онај пут којим су ишли сви свети, а посебно, можемо рећи, који су до максимума испунили свети мученици.
Свети кнез Лазар је заиста то своје животно опредјељење темељио на Јеванђељу, на животу хришћанском, на животу подвига, молитве и изнад свега Свете литургије. Знамо да он био истински молитвеник, да је био домаћин многим монасима, молитвеним тиховатељима, који су у то вријеме бјежали од најезде Турске са разних крајева Балкана. Да су му они били духовници, да је сигурно и Свети кнез Лазар био велики молитвеник. Знамо да је прије тог одсудног боја на Косову своју војску сабрао, прије свега, на Свету литургију, да се он са њима причестио и кренуо у бој на Косову. Дакле, све оно што је Лазар чинио било утемељено на самоме Господу, на Његовом крсту и на Његовом страдању.“
Отац Александар каже да свети мученици нису само они који су невино страдали, нису само хероји и нису само они који су се жртвовали и били спремни на жртвовање себе, јер тога имамо и у другим религијама.
„Међутим, оно што свети мученик јесте, је прије свега, свједок Христа. Свједок Његовог крста страдања и живота новог. Свети мученик страда за Христа, али страда и са Христом и у Христу и у Њему задобија живот вјечни. Свети мученик је онај који није изабрао својом вољом страдање, али који је свим својим бићем прихватио тај крст и сјединио га са крстом Христовим.
И то је призив свих хришћана да узму крст свој, да се одрекну себе и да иду за Господом. То је пут којим сви ми идемо. То је пут и монаштва које често у Цркви зовемо бескрвним мучеништвом или мучеништвом савјести. Монах се одриче себе, одриче се своје воље, спреман је на свако лишавање, на сваки подвиг, на свако трпљење. И на чину монаштва, кад му се узимају власи косе са главе, то дакле представља и то одрицање од себе и он узима на монашењу крст и параман као символ ношења крста.“
Прота Александар наставља поучавајући да је то пут којим су призвани да иду и они који су изабрали други пут, пут брака. И брак је пут одрицања од себе и ношење крста.
„Као што је једном блаженопочивши старац атински Епифаније Теодоропулос дивно рекао: „Да човјек када је сам, има и права, а има и обавезе. Када ступи у брак, онда има мање права, а више обавеза, а када дођу дјеца, онда он више нема права, нега обавезе.“ То је та спремност на жртву и призив на жртву коју и у светој тајни брака, на вјенчању символизују они вјенци који се брачницима стављају на главу. Који јесу вјенци царски, јесу вјенци побједни, али су и вјенци мученички. Зато и брачници, када у чину вјенчања иду око Јеванђеља, носе те вјенце на својој глави, а пред њима иде свештеник који носи крст у руци и пјева се тропар мученицима.
То је, дакле, призив. И који год пут да изаберемо, то је наш призив и то је оно са чиме ми живимо. Крстом и васкрсењем, јер су страдања у овом животу неизбјежна. Бол је неизбјежан. Бол било ког типа, физички или душевни, разна лишавања, растајања, губици…. то је оно што је неизбјежно у овоме животу и у човјеку који је пале природе и овом палом свијету. Међутим, од тога како ћемо се ми односити према том страдању које нам се даје и које нам се нуди, у томе је све. Да ли ћемо то страдање сустрести са роптањем, са пркосом, или ћемо можда пасти у неку апатију, или ћемо га можда сустрести онако како нас и свети мученици уче, да прихватимо тај крст као из руке Господње и онда се тај крст сједињен са крстовим Господњим преображава у благослов и води у живот вјечни.“
По завршетку Свете литургије и причешћа вјерних оци су одслужили помен војсковођама и војницима пострадалим за вјеру и отаџбину од Косова до наших дана.
На крају је отац Слободан поздравио вјернике и пожелио свима срећен и благословен данашњи празник, нагласивши да је ово наша заједничка завјетна слава, спомен светога великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика који су се, надахнути вјером кнеза Лазара, саборно опредјелили за царство небеско, за вјечни и непролазни савез са Христом Господом нашим. Томе завјету кнеза Лазара и свих мученика и новомученика српских да останемо вјерни, да би Господ и нас препознао као њихове достојне наследнике.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
