У знак сјећања на блаженог спомена протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намјесника бококоторског, поводом петогодишњице од његовог упокојења, доносимо изводе из емисије ”Мајке хришћанке”, емитоване на таласима Радија ”Светигора”, у којој је отац Момо говорио о својој мајци – Олги Кривокапић.
Трећи дио
…
Моја мајка је имала један невиђено издиференциран однос према људима. Она је то у Босни навикла, али на крају крајева и у својој кући. Водила је рачуна да никоме не задире у приватност, укључујући и своју дјецу, кад су постали своји људи. Никад се ниједна снаја није могла пожалити, укључујући и, наравно, моју супругу, да се она мјешала у било шта што је њен посао. А увијек је била спремна да помогне. Мој старији брат се оженио, па се развео, па оженио другом. Све је то она нормално прихватила и налазила је начина да свима буде све, како је рекао апостол Павле, само да би сачувала хармонију у породици.
Чак и неке дисонантне тонове који су знали да се десе између нас као браће, она је то умјела да ријеши. Најстарији брат је седам година старији од мене, а најмлађи брат је шест година млађи од мене – дакле, тринаест година је ту разлике и ту је морало да дође до неких благих дисонантних тонова. Требало је видјети на који начин како она ту балансира између потпуно различитих некаквих ставова. Не кад је у питању увјерење, нико од нас није залутао у друга увјерења од оних у којима смо основно васпитавани, наравно. Али да смо различити јесмо, врло различити. И све те различитости је требало претрпјети, на неки начин, колико је било до ње и некако каналисати. Наравно, ми смо то послије и сами знали, јер ми смо ипак, стицајем тих околности, врло се рано осамосталили, посебно ја. И најмлађа сестра се врло рано осамосталила, иако је она живјела код мајке, али она је најраније почела да ради. Она је са седамнаест-осамнаест година завршила школу и одмах је почела да ради. Дакле, чак и ја који сам врло самосталан нисам се тако рано осамосталио као она. Ја сам тек са 24 године званично почео да радим, иако нисам престајао да радим читавог живота. Практично од четрдесетнице мога оца која је била тамо у новембру ’64. па до рукоположења, сваку пару коју сам имао зарадио сам, изузев што сам, наравно, добијао од блажене успомене владике Саве, који ми је уплаћивао интернат на факултету. То је врло значајно за мене било! Е, све друго сам сам зарађивао и сам се сналазио. У то вријеме, рецимо, гради се Нови Београд и дешавало се да једноставно треба на завршене радове преко студент сервиса да се очисти за усељење. Ту смо ми преузимали, скупила се група зачас то урадимо, и наравно исплате сви преко студент сервиса, то је све било као сунце чисто, али то је била и тешко зарађена, али слатка пара, јер смо знали да смо је на свој зној и на своје нокте зарадили, сви ми који смо тако радили.
Касније сам ја, наравно, био чтец Патријархов. Патријарх Герман је имао један врло, врло господски однос према чтечевима, поготово онима који су му били најближи и, ’ајде могу да кажем, најквалитетнији. Ако сам био и добар појац и знам све шта треба, да он не мора да мисли и да може да се ослони, он је то јако цијенио. Био је врло елегантан. Није он мени давао плату, и нисам ја ту био сам, нас је било неколико, а он би нас господски дискретно све частио. Међутим, та част је много пута значила да имамо од чега мјесец дана да живимо. Дакле, био је господин човјек, одмерен, и сам је знао како је то кад се као студент сам издржаваш. Он је, док је био студент у Паризу таксирао. Возио је такси да би зарађивао. Тако да он је знао шта то значи зарађивати током студија. И врло се господски односио према нама и увијек је питао да ли нам нешто фали. Тако да то су све биле срећне околности, ту се Господ побрине, како се и каже: ,,Не брините се за сјутрашњи дан, доста је сваком дану зла свога.”
Ако је ико то на себи осјетио, то сам ја осјетио. Никад нисам остао на цједилу, иако је било тренутака кад је изгледало потпуно безнадежно. Међутим, увијек нешто дође. И тако је и данас. Ја нисам ни као свештеник, ево тол’ке године сам свештеник, никад ништа спектакуларно зарадио, него сам зарађивао. Али никад ништа не бих имао материјално да је то остало само на томе што сам зарадио као свештеник. Ево сад се десило да кад смо продали кућу ђеда коју је он зарадио у Аргентини, нас је четворо, од тог новца смо понешто саградили за себе, управо на нашем имању, опет које је ђед зарадио у Аргентини. Али сам зато поставио услов свима – истина није требало двапут рећи – ако буде продаје куће, свих шесторо морају да дају по пет хиљада да се започне градња цркве на Дражином врту посвећена Светом Јовану Богослову. Опет се враћамо на Јована Богослова, јер кажем, прожета је читава прича том личношћу Јована Богослова. На крају, то је апостол љубави, а љубав је основна доминанта која се појављује и у животу и мог оца и моје мајке, на крају крајева и свих нас који служимо Цркви и народу Божијем.
Начин на који је моја мати приступала народу је детерминисало мој начин парохијскога рада, дефинитивно. Ја нисам могао да видим тачно како мој отац са народом поступа, наравно видио сам само оно колико сам га гледао у цркви и колико сам га гледао у нашој кући. Наравно, ни то није било мало, али он је био мисионар. Данас, на терену који је он покривао је седам или осам парохија. То су пространства. Он је зна дневно по тридесетак километара да препјешачи. И свугдје је стизао. Зато кажем да ја не могу да знам методолошки како је он приступао народу, а мајку сам гледао како с тим народом поступа. Никад се није ником лажно осмјехнула, то је једна од врло важних ствари. Знала је сада, рецимо кад неко нешто донесе њој на дар, она је налазила начина да се захвали. Када би неко донио нешто што нам не треба, знала је да тог човјека не понизи, него би умјела да види да то из неке љубави човјек ради, да му узврати одмах нечим што је могло том човјеку или тој жени нешто да значи. Дакле, то су те ствари које су дефинитивно утицале на мој начин рада у парохији. Ја сам по темпераменту потпуно другачији од своје мајке, иако физички личим на њу. Али у темпераменту сам потпуно другачији. Међутим, гледајући њу, ја знам да мене никаква ни педагогија, ни методика, нити било шта што сам учио негдје тамо у школи или што сам гледао како неки свештеници раде или не раде, није ме толико у основи формирало као свештеника, као што је то урадио тај начин поступања моје мајке према народу Божијем, то стрпљење, та мирноћа да се саслуша.
Колико год људи мисле да је тешко градити неку цркву, са мајсторима имати посла и слично, најтеже у свештеничком позиву је слушати некога ко има муку, а не зна то да изрази. Треба му помоћи да се породи, треба му помоћи да он види да га не слушате преко воље, да га не слушате по службеној дужности. Наравно, буде људи који причају којешта. Рецимо прије неки дан, једна жена…ја видим шта она прича, јасно ми је да треба да је прекинем, али сам морао то полако, док не нађем начин да је не увриједим. И мојој мајци су долазили жене и људи са свакаквим потребама. Знате, било је то вријеме послије рата…Сјећам се много људи који су били сакати, са дрвеним ногама, без руке, без ока и онда на крају крајева дешавало се, у мојој генерацији, да су дјеца наилазила около на бомбе, заостало оружје из рата, и на крају она треба да разговара са неком црном мајком чији син је наишао на бомбу, па се мало играо, па га је бомба разнијела. Сјећам се чак мог једног другара којега је бомба разнијела, не знам како је моја мати разговарала са његовом мајком. Мој отац је имао врло добар приступ, али он је потпуно другачије тој причи приступао. Истина, он је користио ауторитет свештеника, а она је била само обична жена која је нашла начина да не наступа мелодрамски, да употребим просто овај израз, него напротив, да се уживи, али да просто покуша да надрасте ту ситуацију, да не буде само раме за плакање, него да каже и топлу ријеч. Дакле, то је била једна константа која се стално пројављивала у њеном животу.
Моја мати се са седамдесетак година се конзервирала, да тако кажем, до своје деведесет двије. Ни по чему се није промјенила – ни по изгледу, ни по понашању. Тако да, она је потпуно луцидна била до последњег момента. Скувала је ручак себи и ћеркама и касније током дана се упокојила. Ето, каква је била. Моја сестра која се из Босне вратила, она се затекла ту, а млађа сестра је живела код ње, и она је скувала ручак и послужила, кажем ћеркама и себи, наравно, истог тог дана. Ту је наишао неки комшија и она је с њим остала да ћаска, а сестре су изашле. И он само види да се њој нешто дешава и он је помислио да се старици после ручка мало приспавало. Тек кад јој је пала рука, онда је било јасно да се она упокојила. Буквално без иједне ријечи, без куку-леле, никоме није додијала ни једне секунде. Дакле, она у каквом је била интелектуалном и духовном стању са седамдесетак, тако је остала до деведесет и двије, кад се упокојила. Била је врло витална, до последњег момента увијек је вољела нешто да ради. Како је она говорила: ,,Мало да пршкам тамо.” И најмилије јој је било да оде или код ујака ,,на Бријег”, како је она то говорила, у Каменаре, да тамо нешто мало помогне, и Бијела и Каменари су близу, али кад би дошла на Дражин врт, тамо би увијек имала посла. Да засади мало раштана, мало овога, мало онога, увијек је нешто радила. И није она то радила из рекреативних разлога, него је она просто имала потребу. Она није могла једног момента да мирује, и увијек насмијана. Моја мати ни на одру није изгледала као мртвац. У поподне се упокојила, па смо је пренијели у капелу и ујутру сам ја први дошао, видим полунасмијана, спава. Митрополит кад је дошао гласно је рекао да никад није видио љепшу старицу на одру. И то су од реда људи коментарисали.
Старост је њена била у својеврсној врсти молитве, која није била формалнога типа. Она је била жена која је то врло једноставно радила и тако пренијела уствари и на нас. Нико од нас нема неко посебно правило молитвено, осим Литургије. Наравно, све по реду, и јутрење и вечерње и часови и све што треба, али моја лична молитва никада није тамо по некој рецептури коју ми је неко одредио, јер то сам тако научио, искрена увијек, кратка, али искрена.
Наставиће се…
О. Б.
