У Светом манастиру Хиландару данас је свечано је прослављен празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети.
Игуман манастира Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије, бесједио је за манастирском трпезом.
– Ево навршило се ове године време свете Четрдесетнице, и тако смо пре два дана у петак и певали ону стихиру у којој се каже: ”Душекорисну свршивши Четрдесетницу, спремамо се да видимо и Седмицу страдања Христових”. Свако од нас се потрудио колико је могао. Они који су се више потрудили радују се својим духовним даровима, а ми који смо били слабији – у лењости провели ове дане, да не будемо тужни, јер у овој Седмици која је пред нама можемо све то и да надокнадимо. У једној беседи коју читамо тог дана, каже се да су дани Велике недеље тако важни, да у њима можемо да добијемо такву благодат, какву не можемо ни у један други дан у години. И јучашњи дан, Лазарева субота, и данашњи дан, празника Цвети, већ су почетак, да кажем, тих великих дана, а та Недеља зове се Недеља страдања Господњег и она је увод у празновање највећег празника Васкрсења Христовог. И баш због тога, као и сваке године што се то дешава, али ево и ове године пред нама, а некако у Цркви знамо да без обзира што су то исти празници, иста богослужења, исте химне се певају и молитве читају, исти делови из Светог писма се такође читају, али некако сваки пут ми то доживимо нешто другачије, јер Црква има неограничен извор благодати, тако да ма колико година пијемо са тог извора, осетимо и неку нову благодат.
Подсјетивши на Житија Преподобног Варлаама и Јоасафа, индијског царевића, појаснио је зашто савременом човјеку страдање тешко пада.
– Савремени човек је спреман на све изазове али страдање му је тешко. То је због тога што је дух садашњег времена, потрошачког друштва, супротан у потпуности томе. У овом свету поред радости постоји и жалост и туга, и наравно смрт. Савремено друштво то покушава од нас да сакрије. Због тога је савремени човек тако збуњен, тако неприпремљен када се суочава са страдањем. Међутим то је погрешно јер сам Господ Исус Христос је узео крст, и то највећи од свих и кренуо је крсним путем на Голготу. Био је разапет, пре тога мучен и погребен у гробу ради нас људи, ради опроштаја наших грехова и ради победе над смрћу. И као што је рекао тада својим ученицима: Мене су гонили и вас ће гонити, и ако ми желимо да се назовемо Његовим ученицима, потребно је да и ми прихватимо тај крст који нам он шаље, и да га примимо као из Његове руке. Дакле, када нам се дешава нека невоља, а без обзира колико се ми трудили да уредимо свој живот да он буде без тога, никада не може тако да се уреди, и на тај начин ту непријатност не можемо да избегнемо, али зато ако прихватимо на прави начин и ако разумемо тајну тих страдања која се дешавају, онда та непријатност уствари за нас постаје залог вечног живота. Постаје начин на који ће Господ да нам опрости грехе, начин на који ће Господ да очисти наша срца од греховних страсти, да би се у наша срца уселила благодат Духа Светог, да би и ми били слични светима, светим оцима и нашим светим прецима. Не само онима који су живели у првим вековима, него и нашим савременицима као што је био Свети владика Николај, Преподобни Јустин, па и Свјатјејши Патријарх Павле. И да тако очишћени кроз страдања задобијемо благодат, и да наследимо Царство небеско са свима њима.
Хиландарско братство је на овај дивни празник добило новог монаха – Давида, који је претходно у Хиландару провео три године у искушеништву.
Гост манастирског братства на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим је био Њ.К.В. принц Михаило Карађорђевић.
Извор: Манастир Хиландар
Обрада вијести: О. Б.
