Отац Младен Томовић је началствовао, а отац Слободан Зековић саслуживао, Светом литургијом која је у барском Саборном храму Светог Јована Владимира служена у 32. недељу по Духовима. На литургијске возгласе одговарао је Василије Ускоковић, којем су подршку давали чланови хора „Свети Јован Владимир“ којим управља професорица Маја Басараб. Апостола је читао млади богослов Стефан Перовић.
Након што је прочитао зачало из Светог јевађеља о покајаном царинику Закхеју, отац Младен је казао да након ријечи Закхејевих да ће пола имања које има дати сиромасима, а да, ако је кога оштетио, четвороструко вратити, њему од тог момента више ништа није требало, нити га је било брига за то његово материјално богатство које је стекао. Прије свега, он је од тог трунутка почео да се брине о спасењу своје душе и о спасењу душа своје породице.
„Можемо овај примјер из Светог јеванђеља и приче о Захеју, узети и примјенити у наш живот. И ми такође да почнемо да мислимо о животу вјечном, да мислимо о души својој, о спасењу душе своје и да се мало мање бринемо о овоземаљским стварима и бригама земаљским, него да себе окренемо и да бринемо о Царству Божијем. Да бринемо о Царству вјечноме, гдје нема никаквога бола ни уздисаја, него гдје је вјечно гледање Лица Божијега. То је оно о чему требамо мислити. О томе је мислио и размишљао и увидио и себе уподобио и овај цариник Закхеј.
Сада крећу припремне недеље пред пречасни пост, када ми требамо да оставимо бриге земаљске и да бринемо о души својој. Да бринемо о спасењу душа својих, да себе промјенимо, да видимо гдје смо и шта сагријешили, да се за то покајемо, да гледамо да неке ствари које код себе имамо, које су лоше, одстранимо од себе. Да мислимо на Господа и да мислимо на Његову ријеч коју нам је дао кроз Свето јеванђеље и да размишљајући о томе, молећи се Богу, тако се и припремамо и да тако кренемо у пост који нам предстоји.
Данас наша Света црква слави и великог светитеља – Јефтимија Великог. Светитеља Божијег који је читав свој живот посветио Богу, молитви, подвигу, усрдном и великом подвигу, који данас тешко да може неко радити и остварити. Он се усрдно молио за себе и за читав свијет, да се сви људи спасу, без изузетка. И ми можемо његов пример слиједити, пример истрајности у вјери. Да трпимо Господа ради, Христа ради и да неке невоље које нас задесе истрпимо. Да се Богу молимо, да не ропћемо, да не говоримо и да се не обраћамо Господу на начин да Господ то од нас одстрани, да се не срдимо у срцу, да не осуђујемо брата свога, него да трпљењем и молитвом тако побјеђујемо и себе и то искушење које нас је задесило.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић