Select Page

Пише: Свештеник Гојко Перовић  

У овој идеолошкој баражној ватри осутој по СПЦ у Црној Гори, којој Црква, очигледно са лакоћом одолијева и послије сваког плотуна излази све јача и видљивија, некако је испод разних ”радара и антена” ДПС комесара, прошла једна важна тема. Наиме поред капеле на Ловћену, још једна градитељска тема повезује СПЦ, Русе, Црну Гору и вријеме послије 1918. Налазим за сходно да је овдје истакнем, како бих још убједљивије дематовао лажи о девастацији црногорског духовног блага од стране СПЦ, и оне, још горе, о супротности идентитета Црне Горе са оним што ствара и чим живи СПЦ у Црној Гори.

Једна неистинита тврдња плови савременим црногорским небом, и што се више шири и прокламује, њена неистинитост поприма облике чисте злобе. Зашто злобе? Зато што одбија да вјерује очигледним истинама. Она отприлике гласи: Послије Првог свјетског рата, са престанком постојања независне државе Црне Горе, престала је да постоји и ”црногорска црква” која је замијењена неком новом, увезеном са стране, ”српском” црквом. Лично сам, више пута, писао у намјери да објасним колико је неутемељен овај исказ. Моја аргументација се сводила на неколико једноставних теза:

1) Црква која је дјеловала на простору Краљевине Црне Горе (та једна и иста) наставила је свој живот и рад послије 1918-20. г. сада као дио обновљене Пећке Патријаршије (Српске Православне Цркве). Сви њени свештеници, све владике и сви монаси, из доба прије Првог рата, упокојили су се као свештеници СПЦ, многи од њих напредујући у својим чиновима и службама.

2) У Краљевини Црној Гори постојала је јака веза између Цркве и школства, а у обје те духовне дјелатности темељане идеје биле су: светосавље и косовски завјет. Обје су биле идеје о припадности Црногораца ширем, српском етничком, духовном и културном кругу. И обје су се лијепо уклапале у идеју о обнављању црквеног јединства, која се и реализовала 1920. поступком којим је предсједавао митрополит цетињски Митрофан Бан, дотадашњи поглавар Православне Цркве у Краљевини Црној Гори.

3) Исти тај Митрофан Бан, није се нашао на челу ујединитељске дјелатности случајно, ни прислино. О томе свједочи његово истицање титуле ”егзарх (чувар) трона пећког”, коју је наслиједио од свог претходника цетињског митрополија Василија Петровића из времена укинућа Пећке Патријаршије. ( 1905.г. Свети Синод руске цркве овако се обраћа Митрофану: ”Преосвештењејши митрополите Скендерије и Приморја, архиепископе цетињски, јекзарше светога пећког престола, владико црногорски и брдски…”. Митрофан то коментарише овако: ”Ово писмо утолико је важније, што Свети руски Синод, у њему, митрополита Црне Горе признаје за јегзарха пећког престола…”. Све то лијепо пише у ”Животопису или успоменама из живота митрополита Митрофана Бана”, (Обод, Цетиње 1991. г. стране 448 – 449)

4) Ни влада краља Николе у егзилу, суштински није имала ништа против обнове јединства Пећке Патријаршије. О томе свједочи текст ”Српска патријаршија” објављен у ”Гласу Црногорца” из септембра 1920. г. У том тексту истиче се само једна примједба поводом црквеног уједињења, а то је чињеница да је црквено сједиште пренесено из Пећи у Карловце. Зато у прогласу црногорске Владе нема ни помена о ”црквеној окупацији” или ”укинућу аутокефалности црногорске цркве”, него напротив: ”Чим се Црна Гора васпостави митрополит пећки има бити проглашен са свим његовим историјским правима за патријарха цјелокупне (пазите сад ово) српске православне цркве. Тога се права као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи”. Треба ли подсјећати да се овај захтјев Николине Владе у многоме остварио тако што је 1938.г. за српског патријарха изабран митрополит Гаврило Дожић, претходно митрополит цетињски, а прије тога управо митрополит Пећки унутар организације Православне Цркве у Црној Гори?

Идеолошки рат против Цркве

Има тога још, колико волите, нашироко и до у детаље, али сви токови ове аргументације сливају се у јединствен закључак: СПЦ у Црној Гори, од 1920. до 1990. никад нико није назвао ”окупаторском”, нити је тражио неку другу Православну Цркву поред ње. Генерације православних Црногораца (не улазим овдје у њихов национални идентитет, јер се то номинално мијењало од пописа до пописа, али никад није имало анти-српски карактер) крштаване су, вјенчаване, благосиљане и сахрањиване у СПЦ. Први негативни тонови против СПЦ чули су се послије 1990. г. из појединих политичких организација, које је одликовала апсолутна нецрквеност њиховог руководства и чланства. Таквој реторици против СПЦ дуго се супротстављао јединствени ДПС, па и онај његов дио оличен у М. Ђукановићу и С. Маровићу, све до референдума 2006. г. Од тада почиње заокрет који врхуни потпуним преузимањем те реторике од стране М. Ђукановића лично, и његовим директним атаком на СПЦ. Али, до времена посљедњег Ђукановићевог напада на СПЦ, није било могуће уочити да негативне тонове против СПЦ има било који грађанин Црне Горе који је лично вјерујући хришћанин. Лична хришћанска увјерења и одијум према СПЦ, према свештенству које срећете у храмовима и манастирима, на богослужењима – неспојиви су.

Од 2012. г, када је у Црној Гори са државних адреса наглашена политичка кампања против СПЦ (тада незаконитим приморавањем исте да се региструје, што би био услов за њен несметан рад, одобрење боравка њеним свештеницима и сл.) обнављају се антицрквени и антисрпски гласови у јавности који желе да грађанима прикажу СПЦ као неког ”увезеног са стране” и као нешто што са идентитетом грађана Црне Горе нема дубљу везу. У том смислу форсира се вокабулар о ”капели Карађорђевића” на Ловћену; о ”агресивном светосављу”; о ”малигном руском утицају који у Црну Гору долази преко СПЦ”; о ”посрбљавању” које врше ”српски попови” итд. У овоме им (свјесно или нехотично) помажу и одређени пропагандни и идеолошки кабинети у Београду, неформални центри медијске моћи, који сваку врсту црногорске посебности или боље рећи – особености (менталитетске, политичке, државне, историјске) коментаришу са презрењем, трпајући све у исти кош са Ђукановићевом анти-српском политиком. Наравно, све се ово противи здравом разуму, јер феномен ”капеле на Ловћену” није искључиво везан за њену обнову коју је 1925. г. урадио краљ Александар, већ на првом мјесту за Његошев аманет да се на врху Ловћена налази богомоља. Насупрот тој ноторној истини, и цивилизацијској чињеници да један православни владика (макар он био и пјесник) љепше почива у православном храму него у паганском маузолеју (рецимо, никоме у Британији није пало на памет да једног вјерујућег лаика Шекспира из цркве у Стратфорду сели у маузолеј!) сљедбеници ДПС идеологије уклањају капелу са амблема спортских друштава и других удружења, у жељи да докажу како је све изграђено послије 1918. нешто страно идентитету Црне Горе. Међутим, народ је таквој политици отказао повјерење.

Исто тако, сувишно је трошити ријечи око тога коме у Црној Гори може бити ”агресивно” светосавље? И да ли би било модерне црногорске државе да преко ”егзарха пећког трона” није оствариван утицај руског царског двора на Балкану? Па сад, оно што је некада била државотворна историја, треба ли данас пројектовати и приписивати садашњој митрополији као ”малигни утицај”?

У овој идеолошкој баражној ватри осутој по СПЦ у Црној Гори, којој Црква, очигледно са лакоћом одолијева и послије сваког плотуна излази све јача и видљивија, некако је испод разних ”радара и антена” ДПС комесара, прошла једна важна тема. Наиме поред капеле на Ловћену, још једна градитељска тема повезује СПЦ, Русе, Црну Гору и вријеме послије 1918. Налазим за сходно да је овдје истакнем, како бих још убједљивије демантовао лажи о девастацији црногорског духовног блага од стране СПЦ, и оне, још горе, о супротности идентитета Црне Горе са оним што ствара и чим живи СПЦ у Црној Гори. Угледни домаћи архитекта Слободан Бобо Митровић је прије двије године објавио изванредно подсјећање на Владимира Сукуренка, царског архитекту, избјеглог из Русије послије Октобарске револуције 1917. г. који је под патронатом Карађорђевића, и благословом СПЦ, изградио Острошки манастир 1923-24. г. у овом облику у ком га знамо данас, и који је, као такав, присутан у готово свакој црногорској кући (као слика, рељеф, дуборез, детаљ на икони). Прије Сукуренковог подухвата, манастир у Острогу је постојао као збир неповезаних грађевинских цјелина (горња и доња црквица, монашки конаци…) ни налик ономе што знамо данас као ”лебдећи бијели манастир” у сред литице. Постоје фотографије и писана свједочанства о свему томе, као и о пожару који је захватио манастирски комплекс, и који је био директан повод да СПЦ обнови острошку светињу до данашњег њеног изгледа.

А и била је историјска правда да се Светиња коју је подигао и у којој почива Свети Василије Острошки, слава му и милост, управо обнови благословом српског патријарха. Јер, један га је (патријарх Пајсије Јањевац) рукоположио за херцеговачког митрополита у Пећкој Патријаршији 1638.г. а други му је (патријарх Василије Бркић Јовановић) написао службу и синаксар, током свог боравка у Црној Гори, у другој половини 18. вијека.

Ево, да ко чита – не скита.

Извор: Журнал

Pin It on Pinterest

Share This