Оно што је значајно за Петра II Петровића Његоша, то је оно што је први, колико је мени познато, описао и записао њему сродни владика Николај у оној знаменитој књизи његовој „Религија Његошева“. Слично се сличном радује; само сродна душа у стању је била да препозна и да осјети себи сродну душу – владика Николај и Петар II Петровић Његош. И онај његов знаменити запис, кад упоређује Доситеја Обрадовића и Петра II Петровића Његоша, па ће да каже: Ако хоћеш да те неко води од сунчевог изласка, кад се разигра природа и открива своју љепоту и свјетлост која обасјава и жубор извора и потока, и сунце које се рађа и које земљу обасјава, онда до подне иди за Доситејем. Међутим, кад упече сунце, кад дође у свој зенит, кад ударе муње и громови, онда више нема шта да ти каже Доситеј. Једини који може да те поведе и да те води, то је Петар II Петровић Његош. И заиста тако и јесте.
Тај пустињак цетињски, који је учио богословље по звијездама, он је прозрео у тајну онога што он назива тајном свесветија, тајну свих постојећих свјетова. Прозрео је на један начин који је заиста начин откривењски, начин који се сусреће – мало ко је то примијетио, сем владике Николаја – у Јовановом јеванђељу.
Било би веома занимљиво да неко узме Откривење Јованово, Јованово јеванђеље, његов почетак, али посебно Јованово откривење, па да упореди виђење, откривење Његошево, са откривењем Јована Богослова. И уради ли то, схватиће колико има дубинске сродности. Има, наравно, и разноликости. Та разноликост се састоји у ономе што нема у Јовановом откривењу. Јован говори о историји, о историјским збивањима, о Слову Божјем које се открило, које се јавило свијету и око којега се одвија и историјска, и космичка, и метаисторијска драма.
Код Његоша имамо, нарочито у његовој „Лучи микрокозма“, имамо преегзистенцију. Оно што се догађа у историји и што је темељ метаисторије, онога што називамо есхатоном, то је већ код Његоша доживљено. То се одиграло и одиграва, то се зачело оног трена и оног времена када је Слово Божје све из ничега створило. То је једна од основних истина Његошевог богословља: да је Ријеч Божја, Слово Божје, које се, како ће он рећи у „Лучи микрокозма“, обукло у человјечество, да је то Слово Божје све из ничега створило и Његовом закону је све покорно.
То Слово Божје, природно, он га је открио, њему је јављено, он га је пронашао у богослужењу Цркве, иако се за њега каже да није био много велики љубитељ богослужења, литургије. Споља посматрано, то изгледа да је тако. Међутим, Његош је, ако је нешто, он је у свеукупном свом доживљају, он је по преимућству литургијско биће. Само што његова литургија није оно што се догађа у храму, и што се догађа у човјеку као храму ничтужноме, и оно што се догађа у храму у коме он служи, него је његова литургија – литургија која обујима собом свеукупно биће.
Нема бића, нема створења, нема ничега од искони што се догађа, а да није дотакнуто, да није укључено у оно што он назива „свештена литургија свесветија“; израз који је, колико је мени познато, једини и први употребио на српском језику Петар II Петровић Његош – „свештена литургија свесветија“. У тој једној реченици његовој садржано је све оно што је он говорио и што је записао, и оно што је записано у „Горском вијенцу“, али много више оно што је он записао у тим својим пјесмама и што је записао у својој „Лучи микрокозма“.
Дакле, само је владика Николај, односно, први је владика Николај који је негдје назрео у Његошеву визију, а у новије вријеме код нас о томе је посебно писао Жарко Видовић. И можда је ријетко ко у новије вријеме тако осјетио и доживио Његоша као литургијско биће, као литурга и свештену литургију у тајни свих свјетова, као што је то учинио Жарко Видовић.
Дакле, говоримо о богословско-молитвеном лику Другог Петровића Његоша, који је још увијек остао, рекао бих, непознат и кога треба тек откривати, који прожима њега, као што рекосмо, од саме његове младости.
Рецимо, већ у младим својим, првим својим пјесмама, он Цркву назива нашом мајком, Црквом православном. Он је назива и сиротом Црквом православном, у којој се, цитирам, „у неђељу на васкрсеније појаху Божије литурђије“.
Литурђија, литургија је један појам који је веома присутан у свеукупној визији, виђењу свијета и човјека код Његоша. То се, као што рекосмо, види нарочито у „Горском вијенцу“. Треба имати у виду да сва суштинска догађања „Горског вијенца“, она се догађају у оквирима литургије, на саборима: на саборима о Тројичину дне, на саборима о Госпођину дне. Дакле, сав живот његовог племена, живот његовог народа, његове Црне Горе, Цетиња, Ловћена, сав је он укомпонован управо у ту литургију, у тај свештени ритам постојања.
Сегмент из предавања Митрополита Амфилохија „Богословско-молитвени лик Петра II Петровића Његоша“, које је одржао 1. марта 2013. године на Православном богословском факултету у Београду. Предавање је организовала Студентска заједница Православног богословског факултета поводом обиљежавања 200 година од Његошевог рођења.
Комплетно предавање можете послушати у емисији „Катедра“ Радија Светигора.
