Пише: протојереј-ставрофор Гојко Перовић
”У доба књаза Николе и књаза Михаила постигнут је био споразум између Црне Горе и Србије (1866). Али смрћу Михаиловом, познатог поборника за ослобођење балканских народа, за вријеме његовог насљедника, краља Милана, који је вјечито страховао за своју круну и за којег је интерес династије био на првом мјесту, између Црне Горе и Србије је настао отворен раздор и узајамно оптуживање по питању српског јединства. Ово се стање нешто поправило за вријеме владе Александра Обреновића, али су га још увијек погоршавали црногорски емигранти у Србији…”
Овако пише др Саво Вукмановић у свој књизи (Никола И Петровић Његош – биографске црте, Цетиње 1990) описујући историјске околности уочи знамените посјете књаза Николе Београду, на Видовдан 1896. А тог Видовог дана у Београду, према Вукмановићевом опису, бјеше овако:
”Када је (књаз Никола) ступио на српско земљиште, о чему га је, по његовој жељи и ранијем упозорењу, обавијестио (србијански) посланик Симић, он је громко узвикнуо: ‘Капе доље!’ Потом је сам скинуо капу, клекнуо и прекрстио се. На београдској станици књаза су дочекали краљ Александар, војска и огромне гомиле свијета. Срби су поврвели били са свих стана да својим сопственим очима виде ‘светило српско’. Књажев дочек је био још више увеличан што је падао на сами Видовдан – симболични дан народне славе и српског јединства. Сусрет српских владалаца био је необично дирљив. Народ им је усхићено клицао. Очевидно да су и они сами били дубоко узбуђени. Књаз је загрлио краља и пољубио га. Ова појава раздрагала је београдску публику као да је присуствовала каквој великој патриотској представи. По ријечима Слободана Јовановића „њој је изгледало као да је уједињење Србије и Црне Горе већ одавно извршено”.
Још је веће овације књаз Никола доживио када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. Послије одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, „свој увијеној у црно“, он је, обучен у златно црногорско одијело и са сабљом Немањића о појасу, „клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач“. На то је и сав присутни свијет проплакао са њим. „А када је пјесник химне Онамо, ‘намо положио сребрни вијенац на гроб књаза Михаила и изишао напоље, Београђани су га славили… Београдским улицама он је пролазио и био поздрављен као нови Обилић“.
Вукмановић даље наставља како су долазак књаза Николе у Београд и вријеме проведено у њему добили „значај једног свесрпског празника“. Народ је ове дане претворио био у опште весеље и одушевљење. Исто тако и књаз је био весео и расположен. Он је свуда, у народу, војсци, школама и у свим установама, које је обишао, доживљавао само почасти и уважења. Краљ га је именовао за команданта IX пјешадијског пука, а Српска академија наука у његовом присуству бира за свога члана његовог љубимца – пјесника Јована Јовановића Змаја, који је том приликом прочитао лијепу патриотску пјесму „Краљевић Марко и троглави Арапин“.
На свечаном обједу који је одржан у двору, књаз се топло захвалио краљу на дочеку. У здравици коју му је том приликом одржао, изнио је и свој политичко-национални програм. „Дођох из дома у дом!“ рекао је поред осталога књаз…
„И дођох на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе? Изабрах зато да га мили наш народ не проведе у сјети као до данас. Од Лазара на овај дан он се сјећа свих мука својих, страдања и робовања свога. Ни бројно надмоћнији, ни урођена храброст разоритеља наше домовине не бише тако фатални за њен опстанак колико наша неслога.
Величанство! Промисао Божја нас је двојицу означила да смо владари и управљачи српскога народа. Проникнути том светом задаћом и најврућом жељом да то по Божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учинити за племенити и драги наш народ српски који, да се исправи за слогом, вапије. Јер само на дому сложан народ јак је и од других уважен.
И данас на устанке видовданске, драги мој брате, а пред лицем милога нам српства, поднашам ти израз чист као најпрви зрак сунца који је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави коју народ жели да међу нама постоји. Загрљени и слогом спојени нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских; благосиљаће нас робље српско. Он ће наш примјер сљедовати, те сложан сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајућу, вјеру народности.
Цијело је српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица. А наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежњи. Наш је народ и свјестан и праведан. Он за туђим не тежи; он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао: Отето – проклето! Посједници свега, ми смо позвани бити ревносни сународници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације…
Ја подижем ову чашу у твоје здравље, Величанство, и у здравље српскога народа!”
Наредне, 1897. године, прича Вукмановић, на Ђурђевдан, крсно име Петровића, краљ Александар је посјетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча употријебио био сва могућа средства да му осујети овај пут, плашећи га још да ће „погинути, чим ступи на црногорско земљиште“. Ипак, млади краљ који је знао понекад и да се успротиви вољи свога оца, када је био далеко од њега, није га послушао. „Цијела је земља била на ногама да што љепше дочека књажева госта“. Краљ је био веома расположен и говорио је доцније да се „никада тако пријатно није осјећао“ као на Цетињу и да ће му дани које је тамо провео остати најмилији у животу“.
[Цитати из дјела Сима Поповића (У Београду и на Цетињу, IIT, фасц. 137), Гавра Вуковића (Србија и Црна Гора, IIT, фасц. 75) и Слободана Јовановића (Личне успомене, Споменица Ст. Новаковића, стр. 93)]
Крај навода из Вукмановићеве књиге.
Данас, послије 125 година, немамо књажеве ни краљеве. Живимо у грађанским и секуларним државама. Видовдан, ондашњи свенародни празник у обје државе (православне монархије) – данас је вјерски, црквени празник, који би могао да се на државном нивоу ”празнује радно”. Национални и романтичарски Његошев занос изражен у стиховима ”Горског вијенца” (”О да ми је очима виђети, Црна Гора изгуб да намири, тад би ми се управо чинило да ми свјетли круна Лазарева, е слетио Милош међу Србе”…) данас мора бити незаобилазни споменик историје а може бити и надахнуће – културно и духовно – оним грађанима који, по слободној вољи, желе да сопствени идентитет вежу за традицију и аутентичну историју Црне Горе. Извјештај који смо управо прочитали свједочи да овђе није ријеч тек само о поезији, већ да је Видовдан био идентитетски празник нововјековне Црне Горе и очигледна тематска веза са Србијом.
Оно што је мени овдје најљепше јесте манифестација јединства али и равноправности између двије по души врло сродне, а по конституцији несразмјерне државе. Ово је иначе био занимљив историјски моменат када је Србија имала прозападно оријентисног владара, а истовремено – ми у Црној Гори русофила на трону (који је и у ову горе описану посјету Београду дошао претходно боравећи у Русији). А зашто поп пише о томе? Па ето, тада је везивна енергија двије државе, али и предуслов међусобног уважавања и могуће равнотеже очигледно био њихов идентични духовни живот. Помјесни празник Видовдан им је био заједничко надахнуће, таман колико и од њега универзалнији Ђурђевдан. Другим ријечима – то што су владари обје државе дисали истим духом, како православља тако и српства, ничим није нарушавало узајамно поштовање и очување њихових специфичности.
Данас Црква и црквени празници немају онакву друштвену па ни политичку улогу какву су имали онда, али могу бити подсјећање и подстицај на братску љубав, мир и слогу без којих тешко да можемо бити људи. Љубав, мир и разумијевање како према нашим прецима, тако и према нашим савременицима. Овај нас Видовдан може подсјетити на једну од најљеших пјесама блаженопочившег митрополита Амфилохија која почиње стиховима: ”Видовдане, мој очињи виде, Тобом видим што други не виде…”
Пјесма је настала 1989. Не сматрам је пјесмом која дијели људе на ”ове” и ”оне”. На оне који нешто виде и друге који (исто то) не виде. Прије је доживљавам као позив да се ми сами изборимо са собом. Да у појачаној свјетлости празника, Божијег дана, сагледамо и неке ствари који ни ми сами нијесмо у стању да видимо у монотонији свакодневице.
Аутор је ректор Цетињске богословије
Извор: Вијести
