Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Успења Пресвете Богородице у селу Биоче код Подгорице, 15/28. августа, љета Господњег 2006.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Многе пјесме се пјевају и пјевале су се у свијету, драга браћо и сестре, али ми хришћани пјевамо пјесму Господњу, вјечну пјесму, непролазну пјесму. Пјесму која је почела да се поје настанком васионе, која се наставља кроз вјекове и која неће престати да се поје во вјеки вјеков, у бесконачност. Та пјесма Господња је она која се поје у овом светом храму, ради које је и саграђен овај свети храм, ради које је и обновљен и посвећен Успенију Пресвете Богородице; пјесма Господња коју су пјевали Пророци, коју су пјевали Апостоли, коју су пјевали Свети Божији људи кроз вјекове, коју пјева и наше покољење.
Данас посебно појемо пјесму у част Пресвете Богородице, у част Њенога Успенија, и појемо онај тропар: „Во рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице. Преставиласја јеси животу, Мати сушчи Живота…“ – „У рађању своме, сачувала си своју дјевственост. У свом упокојењу нијеси оставила овај свијет…“ И додаје свети пјесник: „Преминула си ка животу, Ти која си Мајка живота“. У неколико ријечи је исказана велика и света тајна Пресвете Богородице и тајна Њенога рађања силом Духа Светога – рођења Јединородног Сина Божијега, Творца неба и земље, вјечног Слова Божијег и Спаситеља, који је – када је дошла пуноћа времена – постао човјек, ради нас и нашега спасења.
Родила је, али је на чудесан начин сачувала своје дјевичанство. Сјединила је оно што по природним законима не може да се сједини; сјединила благодарећи Ономе који је Творац творевине свеукупне и који је Творац природних закона, и на тај начин постала – као што кажу Свети Божији људи – граница између тварне и нетварне природе, између вјечнога Бога и овога свијета.
Упокојила се, али није оставила овај свијет. Јер благодат Божија која се уселила у Њу је та која је Њен благословени лик и Њено биће оставила овдје међу нама, ради наше утјехе, ради путоказа нама и нашим стопама: куда и како треба да идемо, и на кога треба да се угледамо.
Данас се угледају многи на холивудске глумице, на разне личности које успијевају да својим вјештинама заведу људска срца, особито срца младих. Ми који смо хришћани – нарочито наше мајке, наше сестре, наша дјеца – у свим временима смо призвани да се угледамо на Пресвету Дјеву: и у Њеном животу, и у Њеном служењу Богу, и у Њеном понашању. На то посебно скрећем пажњу нашим дјевојкама – кад хоће да се облаче нека прво погледају како је обучена Пресвета Дјева, па онда нека купују себи хаљине и нека се облаче, ако хоће да буду хришћанке.
Пресвета Дјева је углед нашега живота, и по спољашњем понашању, а наравно и по унутарњем животу. Хришћанка има један једини узор свога живљења, свога мишљења, свога понашања – има Пресвету Дјеву, и увијек када нешто ради, или нешто чини, или када се облачи и излази, треба да се запита: „Да ли је оно што радим, оно што чиним, и оно како се понашам сагласно Пресветој Дјеви Богородици?“ Ако није онда је призван сваки да се поправи и да се врати Њој, која је Мајка Живота, и Њеном светом и свештеном примјеру.
Родила је Живот вјечни, и родивши Живот вјечни Она нас је обдарила тим и таквим животом вјечним. Обасјала нас је својим рођењем, Оним који обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. Подарила нам је бесцјен благо и зато није случајно да су се у вријеме Њенога живота овдје на земљи чуле ријечи оне просте благословене душе: „Благословена утроба која те је родила, и дојке које си сисао“ (Лк. 11, 27), ријечи које су се односиле на самога Господа. Проста и честита душа Јеврејке је осјетила велико и чудесно знамење у личности Онога који је проповиједао Благу вијест свакоме створењу, у личности Христа Господа, a Он није порекао да је благословена утроба Оне која Га је родила, али је додао и оно друго, да су блажени сви они који су слични Њој, који живе као Она – „Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је“ (Лк. 11, 28). То значи да је блажена утроба сваке мајке која се преображава у утробу Богомајке, да је блажена утроба сваке оне која рађа и која својим рођењем препорађа и даје нови живот, и која васпитава оне које је родила у страху Божијем и у љубави Божијој.
Човјек није рођен за смрт и за пролазност, човјек је биће рођено за бесмртност и за непролазност. Ако није за то рођен, онда је проклет дан у који се родио човјек на овој земљи. Ми смо рођени за бесмртност, и тајна Крштења није ништа друго него је примање у себе тога сјемена бесмртности и непролазности, сјемена Христовог непролазног; ништа друго него облачење у Христа, јер пјевамо: „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“ (уп. Гал. 3, 27).
Има ли љепше хаљине, узвишеније и чудесније, од хаљине Христове, од хаљине бесмртности у коју се облаче они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога? Ту свету хаљину и те свете вијенце, вијенце бесмртности и непролазности, бесмртне заједнице и непролазне примају и они који се вјенчавају у име Господње. Нијесмо ли мало прије благословили наше младенце, Нена- да и Марину, положивши вијенце од драгог камења на њихове главе, као што каже пјесник и пророк, пјевајући дивну пјесму: „Господе, Боже наш, славом и чашћу вјенчај их“? Слава којом се вјенчавају младенци није ова слава земаљска, јер није од данас до сјутра, и част којом се вјенчавају није част којом људи чествују оне који се вјенчавају. Слава којом се вјенчавају, којом сте и ви вјенчани данас, Ненаде и Марина, то је вјечна слава и част коју је Бог подарио онима који Њега љубе и који се сједињују у брачну заједницу у име Господње.
У наше је вријеме преовладала регистрација, и то је добро и корисно, и закон државни треба испунити. Али регистрација је регистрација, а Света тајна брака је светиња, призив на вјечну заједницу – оне које Бог сједини, те човјек не смије да разједини. Тако је Бог удесио људску природу, и једино тако може бити испоштована људска природа, и мушка и женска. Нијесу мушкарци прљаве крпе да се узимају и да се одбацују, нијесу жене рођене зато да о њих људи бришу ноге своје и да их користе ради задовољења свог инстинкта. Жена је светиња над светињама, она је мајка сродна Богомајци, она је призвана да рађа, да пуни земљу новим благодатним изданцима и да продужује род људски.
Брачни пар се сједињује јединством неразоривим, вјечним и непролазним, и то је оно у шта се вјенчавају они који се вјенчавају, и то је та слава и та част којом се вјенчавају и којом је Црква Божија данас вјенчала Ненада и Марину.
Ништа се у Цркви не догађа случајно и све је на свој начин призив на вјечни живот, на непролазни живот, на бесмртни живот; призив на узрастање које нема граница. Нема смрти за оне које примају Бога вјечнога и бесмртнога у себе. Било да Га примају преко Тајне крштења, било да га примају преко Тајне вјенчања, било да Га примају преко Тајне примања Тијела и Крви Христове, било да Га примају преко светих врлина – вјере, наде, љубави, милости, свих оних Божијих врлина које су вјечне као и Бог, и којима човјек постаје вјечан као што је Бог вјечан; само што је Бог вјечан по природи, а човјек постаје вјечан по благодати. Тај вјечни живот, ту вјечну силу и снагу, ту вјечну славу и ту вјечну част, ту бесмртност, то је оно што нам је родила Пресвета Дјева, Она која се на данашњи дан преставила ка животу, а која је Мајка Живота.
Њој, Пресветој Дјеви, која нас је обдарила тим чудесним, неизрецивим даром и која је освештала васиону утробом својом, широм од васионе, јер је смјестила у себе чудеса која не може смјестити васиона у себе – Њој, Богородици, Mајци нашој, нека је слава и хвала у вјекове вјекова.
Амин.
Преузето из часописа „Светигора“ бр. 238
Фото: Манастир Високи Дечани
