Izaberite stranicu

Бесједа Митрополита Амфилохија изговорена 2. августа 2013. г. у храму Светог пророка Илије у Вучитрну

Ево нас, драга браћо и сестре, у овоме светом храму Светога пророка Божијег Илије. Данас, поново освештасмо га и покрописмо водом светом за очишћење његово од оскрнављења извршеног од руку безбожника и безумника. Као што видите, храм је паљен, ликови Светих Божијих људи су потамњели, а многи су од њих, нарочито у олтару овога светога храма, оскрнављени: очи им извађене, неко је и сјекиром ударао у њихове груди.

Храм посвећен великом Божијем пророку Илији, великом Божијем праведнику, великом витезу вјере и истине Божије. Оном који је прије толико вјекова чувао праву вјеру у Изабраном Божијем народу, који је био гоњен и прогоњен од моћника онога времена – од Ахаза цара јудејскога и проклете његове жене Језавеље. Али пророк Божији који је сачувао чистоту своје душе, сачувао вјеру праву у живога истинитога Бога и који је преко Њега и кроз Њега побједио не само лажне пророке свога времена и не само огањ са небеса низвео на жртву коју је принио Богу на дар, него који је три године и шест мјесеци затворио небеса па није кануло капи кише; затворио небеса у знак Божијег знамења због гријеха Изабраног Божијег народа. Одступио је народ од пута Божијега, одрекао се Закона Божијега, и то не само прости народ него на првом мјесту његове вође, његови челници – тадашњи цар и жена његова, и завладало је безбожништво: лажни пророци су ширили своју лажну науку и тровали људе и људске савјести. Отуђио се Изабрани Божији народ од Бога, од Његовог закона, од Његових заповјести, па је Бог попустио на њега казну и страдање, не да би га уништио него да би га вратио њему самоме, да би га вратио себи и својој истини својој правди.

Као да се и у наше вријеме догодило и догађа оно што се догодило у вријеме пророка Илије. Није ли и у наше вријеме народ одступио од Закона Божијега и удаљио се од Имена Божијега? Никада у народу нашем српском није било толико псовки колико у овим нашим покољењима. Никада у нашем народу није било толико оних који су се отуђили од Закона Божијег, од Светог Јеванђеља. Никада у нашем народу није било толико лажних учитеља колико данас, отуда никада није било ни толико безбожништва. Безбожништво које је било постало идеологија, државна идеологија. Читава покољења васпитавана против Бога, са мржњом према Богу, затрована безбожништвом. Обезбожени учитељи који су васпитавали на лажној идеологији народ и учили га беспућу.

Никада наш народ није толико занемарио био храмове своје, па и овде на Косову и Метохији колико у временима наших покољења. Било је храмова – до недавно је то било– у које потомци оних који су их градили нијесу ни улазили. Сјећам се храма у Витомирици, само њега да поменемо а многи су њему слични били. Сјећам се и својих студентских дана кад је долазила омладина у манастир Дечане и пљувала по светињи, са цигаром код ћивота Светога Краља, па кад је покојни, блаженог спомена, отац Макарије опоменуо тог младића, он ће рећи: „А шта се то теби попе тиче, ја у Бога не вјерујем.“ Ово је само један примјер, а толико је примјера свуда и овдје и шире на нашим просторима, оних који су одступили од Бога рачунајући да могу без Бога да граде своју срећу и своју будућност, да могу без Цркве Божије. Па онда, зашто се чудимо што је Бог попустио на народ свој оно што је попустио, зашто се онда чудимо што је овај храм оскрнављен као некада свети Храм Соломонов у светог граду Јерусалиму, и не једанпут рушен и опет обнављан и опет рушен и скрнављен и опет грађен од покољења које се враћало Богу покајањем, враћало се Закону Божијем?

Није ли Господ гледајући храм у Јерусалиму изговорио оне пророчке ријечи: Јерусалиме, Јерусалиме, колико пута сам хтио да саберем дјецу твоју као што кокошка сабира пилиће своје око себе и не хтједосте, и ево ће вам храм остати пуст.(уп. Мт. 23, 37-38) И догодило се то, седамдесет година после Христовог Васкрсења дошли су Римљани безбожни за вријеме императора Тита, и од Храма јерусалимског није остао ни камен на камену, од Светиње над светињама Његове. И данас ко иде у Јерусалим наћи ће онај зид плача, само један зид је остао од тога светога храма, али се Бог ипак смиловао на некадашњи Изабрани народ свој, па су се Јевреји после двије хиљаде година вратили Зиду плача свога, вратили се Јерусалиму. Почевши да се враћају од 1700 године полако систематски тако да их је било 1948. године, када је обновљен Израиљ као држава око 400. 000 а данас их има око пет милиона, који су се вратили на огњишта својих предака после малтене двије хиљаде година и обновили свети град Јерусалим и обновили своја света мјеста. Помиловао их је Бог и на њихово покајање одговорио својим даром небеским.

Свједок Закона Божијег

А Свети пророк Илија је остао као свједок – свједок који је пострадао и гоњен и прогоњен био и на крају га је Бог прославио – ове велике и свете истине, да кад год народи одступе од Бога, од пута Божијега онда Бог пошаље казну своју на тај народ не да би га уништио и искорјенио него да би га вратио правом путу, истинском путу. И као што је било за вријеме пророка Илије, ево то се догодило и данас са нама: ви сте живи свједоци те истине како се историја понавља, како се истина Божија открива и јавља нама људима и свима земаљским народима, а на овом мјесту нашем народу. Ево се враћамо овој светињи враћамо се пророку Божијем Илији, великом и знаменитом Божијем угоднику и Божијем страдалнику, великом и дивном свједоку истине Божије и свједоку духовних и моралних закона који владају људском историјом.

У наше вријеме људи су и прихватили како постоје једино такозвани природни закони који владају људима и људским тијелом, људским бићем, људском историјом… Тачно, постоје природни закони али иза тих природних закона постоје дубљи закони, закони духовни, закони морални од којих и зависе природни закони па кад дође до поремећаја духовних и моралних закона онда долази до поремећаја природних закона. Данас је у читавом свијету основно питање питање затрованости природе, такозвани еколошки проблем. Мора постала болесна па рибе гину у њима, ваздух који дишемо постао затрован, храну којом се хранимо и она затрована… Шта се догодило? Човјек кога је Бог поставио да буде господар природе почео је на наопак начин да ту природу користи, да је злоупотребљава, да врши насиље над њом и почињу да функционишу морални и духовни закони који се онда одражавају и на природне законе. Зло и мржња су затровали људе, па ће онда моћници да користе своју моћ и своју силу и 1999. г. да и небо оскрнаве својом мржњом и својим отровним пројектилима, и да гађају и да трују и да убијају народе и руше градове и руше и скрнаве светиње. И шта се догодило: земља је затрована! Сад, кажу, многи италијански војници – који су били на Косову од 1999. године – умиру по Италији од уранијума затровани, и не само они него се види и на народу који овде живи, колико има оних који умиру од болести које су последица тог бомбардовања, што значи последица зла и мржње отровне. Као што је последица тог бомбардовања и тог зла моћника овога свијета и скрнављење овога храма, затрованост и мржња која се међу људима раширила, мржња опака и отровна, мржња која никоме добра неће донијети.

Све то што се догађа, догађа се да би се људи вратили живоме Богу, Његовој истини, Његовом закону, да би се људи вратили светим заповјестима на челу са оне двије основне заповјести које гласе: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом (Мт. 22, 37); и друга заповјест: Љуби ближњега свога као себе самога (Мт. 22, 39), а ближњи нам је сваки човјек без обзира коме народу припадао и којим језиком говорио. Што значи: ако се не вратимо вјери у Бога живога, сви колико нас има, ако се не вратимо тој љубави према ближњима, љубави једни према другима, љубави према сваком човјеку и сваком људском бићу, онда нема нама ни среће ни будућности, онда увијек изнова долази до мржње која се излива као отров, долази до убијања међусобног међу људима, долази до гажења Закона Божијега, до гажења заповијести о љубави према свима и према сваком створењу. Скрнави се човјек, убијају се људи међусобно, а чим се убијају људи међусобно онда се скрнаве и светиње.

Ево живог свједока: овог храма. Последица мржње и слијепила јесте и скрнављење овога светог храма посвећеног Имену Божијем и великом Божијем угоднику и пророку Илији. И, ево, ми смо се сабрали у овај свети храм да бисмо се очистили и сами од мржње, од невјерја, од маловјерја, од сујевјерја, од лажног живљења; да бисмо обновили у нама лик Божији, да бисмо обновили у нама вјеру у Бога и да бисмо обновили љубав једни према другима, љубав према сваком људском бићу. Да би се онда – из те љубави наше и тог нашег повратка Богу и себи самима – обновили и храмови: ми који смо Божији храмови, и храмови у којима се Богу молимо. Да би се међу тим храмовима обновио и овај храм Светога пророка Илије, и да би се обновио сваки онај који живи у овом мјесту и да би се вратио народ Божији своме храму и својим огњиштима вјековним, као што је то бивало кроз сву историју. Колико је само сеоба било са Косова! Преко двадесет великих сеоба од Косовске битке је било са Косова и Метохије до ове најновије и најстрашније сеобе у нашем времену, али се увијек народ – обнављајући своју душу и своју савјест и своју свијест – изнова враћао својим храмовима, својим светињама, гробовима својих предака, својим огњиштима, и увијек изнова је Бог силазио и благосиљао народ и његове светиње и обнављао. Кропио се народ исопом, као што смо и рекли освећујући данас овај обновљени и обнављани храм, и Господ је убијелио народну душу и очистио својом чистотом, својом добротом, својом мудрошћу и својом истином. Нека би нам ово наше сабрање данас у овом рањеном, распетом храму пророка Илије било на здравље и на спасење, на очишћење, на утврђење у вјери, на обновљење вјерности светињи Божијој, вјерности једни другима, вјерности гробовима наших предака и вјерности нашим вјековним огњиштима.

Нека би молитвама пророка Илије Господ благословио све оне који живе у овом граду, а посебно оне који су отишли из њега, да би могли да се поново врате на своја огњишта и да обнове и себе и своје светиње, и да се обнављају светињом овога храма посвећеног пророку Илији.

Господу нашем, дивном у Пророку својем Илији, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Светигора бр. 227

 

 

Pin It on Pinterest

Share This