Izaberite stranicu

Једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа чува се у Музеју Српске Православне Цркве. У питању је свечана одора Светог кнеза и великомученика Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године.

Нажалост, нису сачувани историјски извори из времена Косовске битке или непосредно после ње у којима се помиње свечана одора кнеза Лазара. Ипак, поуздано је доказано да је настала још за време његовог живота, и да ју је светитељ носио. У народном предању сачувало се веровање да је Свети кнез Лазар био обучен у ову одору када је погинуо на Косову, да су због тога на њој мрље од светитељеве крви и подеротине од шеснаест убодних рана. Недавно спроведена архивска и теренска истраживања, као и употреба нових дигиталних технологија, донеле су нова научна сазнања у вези овог предмета од изузетног националног и верског значаја, која  обогаћују узбудљиву историју ове одоре као реликвије. Она су резултирала новим закључцима, помоћу којих нам је, између осталог, пружена могућност да сагледамо технику ткања и веза тканине и упоредимо их са сличним текстилним предметима из тог времена, до тога да смо смо успели да урадимо и идеалну реконструкцију првобитног изгледа целовите одоре.

Свети кнез Лазар је подигао манастир Раваницу по узору на задужбине чланова династије Немањића као своју гробну цркву у којој ће се монаси вековима молити за спас душе ктитора. Годину дана после усековања главе Светог кнеза 1389. године, извршен је пренос моштију Светитеља из цркве Вазнесења Христовог у Приштини, где је првобитно сахрањен, у манастир Раваницу, где се догодио и чин канонизације. Пренос и канонизацију извршили су Српска Православна Црква и наследници Светог кнеза Лазара. За овакав чин, који је у средњем веку био црквени и државни догађај, били су испуњени потребни предуслови: постојање чина мученичке смрти, потврда појаве чудесних знамења, проналажење целих нетрулежних моштију, њихово подизање и преношење у нови гроб. Том приликом су мошти одевене у свечану одору, а састављени су посебна Служба и Житије светитеља.

Извесно је да је Свети кнез Лазар одевен у најскупоценију одору коју је користио током живота за свечане прилике, и да су његове мошти годину дана после погибије пресвучене у ову златоткану порфиру да би у њој био сахрањен у гробној цркви у Раваници.

Све до 1733. године не наилазимо на помен свечане одоре Светог великомученика Лазара. После сламања побуне српског народа против Турака, раванички монаси су као и остатак народа, предвођени патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, бежећи од турске одмазде кренули у Велику Сеобу 1690. године. Са собом су понели мошти Светог кнеза Лазара које су најпре пренете у Сент Андреју. Године 1698. монаси се са моштима светитеља селе у манастир Врдник на Фрушкој гори. Овај манастир се од тада назива и Нова или Сремска Раваница. Први помен свечане одоре Светог кнеза Лазара и то као „велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером“ налази се управо у Инвентару манастира Врдник из 1733. године. Други помен налази се у Инвентару из 1753. године. У њима је дат и опис моштију кнеза Лазара: „У великом кивоту лежи цело и неоштећено тело Светог мученика кнеза Лазара српског, на десној страни храма. У руци кнеза Лазара налази се позлаћени крст, окован сребром и украшен драгим камењем.“

Свечана одора кнеза Лазара скинута је са моштију светитеља 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић, у време игумана манастира Врдника Јосифа Михаиловића, пресвукао и пренео мошти из старог кивота у нови кивот, који је био направљен од дрвета чемпреса. Свечана одора је потом чувана у посебном кивоту, у припрати цркве манастира Врдника, како то у свом Опису Фрушке Горе 1854. године пише књижевница Милица Стојадиновић Српкиња: „У женској припрати, отвори нам отац Леонтије други ћивот, у ком су хаљине кнеза Лазара, у којима је он на Косову, последњег дана обучен био, и – живот свршио. Ај, како мора Србину при том погледу бити!“

Тако је било све до Другог светског рата. Метеж ратних страдања није заобишао ни манастир Врдник и мошти Светитељеве и вредне реликвије које су се чувале у манастиру. По избијању рата, манастир Врдник запосели су и опљачкали усташки војници тзв. „Независне Државе Хрватске“. Вест о могућем уништавању овако значајних моштију узбудила је цео српски народ, а протојереј-ставрофор проф. др Радослав Грујић, управник Музеја Српске Православне Цркве, покренуо је акцију спашавања моштију. Наиме, како Грујић пише у свом Извештају, свето тело кнеза Лазара, косовског мученика, склоњено је из манастира Врдника – Раванице у манастир Бешеново, пошто му је у Раваници „претила опасност од нагомилане велике количине муниције и бензина по манастирским лагумима“. Он је успео да 15. априла 1942. године пренесе у Београд мошти Светог кнеза Лазара, заједно са моштима друга два значајна српска светеља – цара Уроша из манастира Јаска и Светог кнеза Стефана Штиљановића из манастира Шишатовца. Мошти су у Београду свечано дочекане од стране великог броја људи, а после опхода унете су у Саборну цркву. Мошти Светог кнеза Лазара почивале су у Саборној цркви све до 9. септембра 1989. године, када су поново враћене у Лазареву задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје, где се и данас налазе.

Проф. Грујић у свом Извештају о преносу моштију пише у каквом је стању  затекао мошти Светог кнеза Лазара у манастиру Бешеново: „Свете мошти кнеза Лазара нашли смо у ниши леве певнице на подигнутом постољу, у његовом ковчегу у коме је лежао и донешен из манастира Врдника. Ковчег је био закључан, а кључ нам је донео један бивши служитељ манастира. Кад смо ковчег отворили, нашли смо свете мошти у потпуно исправном стању, само што су и овде, као и код цара Уроша и кнеза Стевана Штиљановића, однешене све драгоцености, које су се налазиле на моштима“.

Ратна збивања су раздвојила вековима нераскидиво повезане мошти Светог кнеза Лазара и његову свечану одору у којој је сахрањен. Грујић у свом Извештају о преносу моштију током Другог Светског рата не помиње да је видео одору. Наиме, свечана одора кнеза Лазара је другим путем дошла до Београда. Др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у Споменици о шестогодишњици косовског боја 1989. године наводи усмено казивање професора Душана Глумца да је одору у Београд тајно донео један немачки официр, који је могао безбедно да прође поред немачких и усташких стражара. Свечана одора кнеза Лазара чувана је током Другог светског рата у једном приватном стану у срцу Београда. Назив улице у којој се стан налазио био је, ни мање ни више – Улица цара Лазара 16/IV. Био је то приватни стан професора Душана Глумца, који је непосредно пре рата проучавао драгоцености манастир Врдника, са жељом да направи публикацију о српским старинама. Током истраживања спријатељио се са архимандритом Лонгином, који је довољно веровао професору Глумцу да му, заједно са још једном скупином предмета, међу којима је била и Похвала Кнезу Лазару монахиње Јефимије – покров за одсечену Лазареву главу, пошаље и Одору кнеза Лазара на чување у тајности до краја рата. После рата је у новинама професор Глумац само поменуо да је одора чувана у „неком приватном стану“, јер је због новонастале политичке климе у Југославији тада било паметније о свему ћутати. Све врдничке драгоцениости др Душан Глумац вратио је 17. маја 1944. године игуману Лонгину, а он их је предао Српској Патријаршији. Потом су ови црквено уметнички и историјски предмети похрањени у Музеј Српске Православне Цркве у Београду, где се и данас налазе.

Покров за одсечену Лазареву главу

Мало је познато да је чувена Похвала монахиње Јефимије, која је изложена у Музеју Српске Православне Цркве, заправо покров за одсечену главу кнеза Лазара. Везена на црвеној атлас свили златним нитима, поред тога што представља прворазредан књижевни састав – Похвално слово – дело прве српске именом познате  песникиње, сведочи о вредном уздарју деспотице Јелене Мрњавчевић – монахиње Јефимије моштима Светог великомученика кнеза Лазара.

Одора – Ткање

Одора кнеза Лазара је направљена од луксузне брокатне свиле из италијанског града Лука. Свилени материјал потиче из треће четвртине 14. века, пре 1389. године, када је Кнез Лазар посечен у Косовској бици. Свилу из италијанског града Луке носиле су папе и богата властела, а многи светитељи широм Европе били су сахрањивани у њој. После пада Цариграда под Латине, Лука је први град у Евопи који је почео да производи свилу, рађену на специфичним разбојима. Свила из Луке постала је толико цењена, да је свила направљена ван овог града по узору на њу називана „cendata de Lucha”. Могућа путања ове богате златоткане свиле од Луке до двора кнеза Лазара је преко Дубровника, који је Светом кнезу плаћао порез и у текстилу. Материјал од којег је израђена одора припада класи Drappi doro et dariento, златоткане и свилене тканине која се зове лампас. Некада је са предње стране било нашивено четрдесетиједно дугме. Такође, постојало је и по девет дугмади дуж рукава. Свилена основа је извезена златним и свиленим концем. На одори су извезени мотиви адосираних пропетих лавова, птица и стилизованог цвећа. Сачувано дугме је израђено од сребрног и ланеног конца, са ливеним елементом на коме је као детаљ у емаљу изведен шлем са волујским роговима, мотив заступљен и на припрати манастира Хиландара, чији је кнез Лазар ктитор. Одора је првобитно била порфирна (црвена), а познато је да су на њој до половине 18. века били пришивени бисери. Бисери су поскидани, док је боја одоре данас избледела и добила беж основни тон. Изглед одоре, са које су верници деценијама узимали фрагменте, 1854. године књижевница Милица Стојадиновић Српкиња описује овако: „Облик хаљине је скоро непознат, хаљина се цепа комад по део, који се од светих отаца манастира дају народу: један је дошао с болесним очима, и тражио мир да обрише очи, један да га носи увек са собом, једну тек тако, еле – од те важне хаљине само су предње сукње читаве!“

Конзервирана одора данас је изложена у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве у Београду, у четвртој просторији, малој и недовољној да би се на репрезентативан начин изложио овакава предмет и достојно испричала његова историја.

3Д модел одоре кнеза Лазара 

Због шест векова дуге и узбудљиве историје овог осетљивог експоната, чим су се стекли услови, у Музеју Српске Православне Цркве у Београду отпочет је пројекат дигиталне реконструкције одоре кнеза Лазара, најпре за потребе књиге Српска средњовековна владарска и властеоска одећа, издање Музеја из 2020. године. Графичка реконструкција изведена у Музеју Српске Православне Цркве током 2020-2021. године показала је да је прави крој одоре кнеза Лазара контуш, како то сматра више истраживача. Под појмом контуш подразумева се широка хаљина која се носила у Моравској Србији, за време династија Лазаревића и Бранковића. Сашивена је од шеснаест клинастих комада свиленог броката. Доњи делови тканине су шири, па је доњи сегмент звонаст, познат и као „готички крој“ хаљине. Одора је некада имала дуге рукаве, сужене до лаката. Дужина одоре је 142 цм. Има украсни вез, који прати најнижи део, тј. отвор око врата и крај рукава. Бордура је извезена златним концем.

Др Леонтије Павловић обавио је 12. јуна 1952. године преглед моштију кнеза Лазара, и описао њихов изглед:

„Његово усахло тело оставља утисак крупног човека. Сачувано је од рамена до стопала са сасушеним мускулима. Стопала су везана и дивно очувана. […] Лазарева глава је одвојена од тела, и умотана у бело платно, које је унаоколо извезено. Поврх њега је црвено платно, на чијој је средини крупан вез круне оивичен бисерима.  Глава је са свим мускулима на лицу. На глави нема косе, а ушне шкољке су мале. Лобања је на темену насилно пробијена, а део кости је упао у данас празну лобању. Очи су врло добро сачуване, нос је спљоштен, горњи део гркљана и језика постоје. Поребрица са његове леве стране је сломљена. Није искључена могућност да су ови делови ребара одсечени и у парчићима употребљавани или за антиминс или су послати у манастире Шишатовац и Раваницу (код Ћуприје) ради култа. Лазару је лева рука одсечена у рамену, док ту постоји њена надлактица, подлактица и шака. Лазарево тело, а особито лобања, и данас су изванредно очувани, што је редак случај у нашем средњем веку. У једном запису који се налази под главом Лазаревом пише да је одело на тим моштима од 4. децембра 1826. године, када је митрополит Стефан Стратимировић за време Јосифа Михаиловића, намесника манастира Врдника, извршио пренос из старог ковчега у нови од кипариса. На основу мошти може се данас сигурно утврдити да је Лазару одсечена глава, што историјски одговара. Нађено стање мошти и сачувана Лазарева хаљина у којој је погубљен говоре да је одмах после смрти измољен од Бајазита. Иза тога је тело кнеза Лазара пажљиво умотано и сахрањено у Приштини, где и данас постоји траг његовог култа.“

Савремена дигитална 3-Д реконструкција коју је Музеј Српске Православне Цркве израдио 2023. године у сарадњи са студијом Марка Алексића и Александром Радосављевићем, доказује да комбиновање истраживања и резултата које даје најсавременија технологија може пружити одличне резултате. Урађена реконструкција допушта да се сагледају недостајући делови одоре, као и детаљи који се иначе не могу видети „голим оком“. Најпре је фото-апаратом у високој резолуцији детаљно документована сама одора са свим детаљима, јер су унутрашња структура и техника ткања до данас биле непознате, а потом се приступило моделовању два модела: једног који одговара тренутној боји тканине и њених украса, и другог, који представља идеалну реконструкцију пурпурне боје и изгледа целовите одоре кнеза Лазара.

Уочи Видовдана 2023. године, представљамо вам тродимензионалну реконструкцију бесцен-блага српског народа и Српске Православне Цркве – свечану одору Светог Кнеза Лазара, која се чува у Музеју Српске Православне Цркве.

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This