Izaberite stranicu

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

“Марта, Марта бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно” (Лк.10,42)

У порти маинске цркве Св. Петке налази се једна од, у Будви све ређих, зелених површина и дворишта. На самом крају порте је гумно, које подсјећа на нека стара времена када су се на сличним мјестима људи окупљали, често доносећи и неке битне одлуке за њихову заједницу. Баш овдје је, за мене и мог четворогодишњег сина, један интимни кутак у којем га, не носећи на себи мантију, често доводим и посматрам док се игра. Међутим, са првим знацима сутона, овдје се почиње окупљати шаренолико друштво. Најприје, ту долази група жена из оближњег супермаркета, којима су послодавци забранили да паузу, уз кафу и цигарете, проводе испред радног мјеста. Гумно је идеално мјесто за њихове приче, жалбе и све оне пред послодавцима и надређенима никад изговорене ријечи, које се тичу њихових радничких права. Готово увијек са гумна одлазе са “чврсто” датим обећањем да више неће дозволити да се тако према њима односе, да би се сјутрадан вратиле са идентичним проблемима и обећањима.

Скоро свако вече овдје долази и сувоњава, кратко ошишана жена, упалих образа. На себи носи карирану кошуљу, блиједе фармерке и изношене старке патике. Поред мјеста гдје сједи је њен ранац и до пола испијена дволитарка најјефтинијег пива. Празним погледом посматра групу једанаестогодишњака који се ту играју, палећи на гумну ватру од прућа и картона. Када међу собом комуницирају, дјечаци изговарају велики број псовки и непристојних ријечи. Тиме, ваљда, доказују да су и они ушли у свијет одраслих…

На послетку, на каменом зиду, неколико метара удаљеном од гумна, окупља се и група руских тинејџера хеви-металаца. Док испијају лименке пива, преко бежичног звучника гласно пуштају музику, не марећи за то да ли се њихов музички укус поклапа са укусом остатка присутних људи .

Једног послијеподнева, када сам раније завршио са наставом у богословији, одлучио сам да са сином пођем до манастира Подмаине. У манастирској цркви смо срели о Јоакима који се припремао за вечерњу службу. Разговарали смо о томе како се иза политичке и борбе против пандемије, одвија једна далеко комплекснија борба. Ријеч је о духовној борби, у којој невјерујући и слабовјерујући људи, будући да су је несвјесни, лако губе. “Наше је да им помогнемо, да им се нађемо” – закључује о. Јоаким.

Подстакнут овим разговором, одлучио сам да по први пут на гумно пођем, носећи мантију. Док смо се кретали ка црквеној порти, из неких разлога сам размишљао о инструменталу који сам релативно скоро први пут чуо. Ријеч је о пјесми “Martha’s dream” аустралијских музичара Ник Кејва и Ворен Елиса. У њој ова два умјетника покушавају да се саживе и дочарају какав је био Мартин сан у ноћи прије дана у којем ће Христос васкрснути њеног брата Лазара. На самом почетку пјесме се чује мрачна и психоделична бас деоница. И остали звуци и ефекти који се чују одражавају атмосферу сартровске мучнине. А онда се постепено укључују клавир и виолина, као и остали инструменти. У једном тренутку, слушајући ову пјесму, човјек се почиње осјећати као да је у раном прољећу, поред потока, у природи која се изненада буди и буја.

Када смо стигли на гумно, сусрели смо се са различитим реакцијама на моју мантију. Жене из супермаркета су реаговале прилично равнодушно. Или ми се барем тако учинило, будући да им нисам успио разазнати лица од облака дуванског дима који их је окруживао. Када су отишле, иза себе су оставиле неколико пластичних чаша кафе за понијети.

Највеће изненађење мантија је изазвала код жене у карираној кошуљи. Њен празни поглед је почео да задобија знаке живости. Цијело вријеме сам имао утисак да жели нешто да ме у вези вјере пита. У једном тренутку је изненада устала, зграбила пивску боцу, ставила је у ранац, и нестала у правцу популарне зграде Сунца.

Непријатељске погледе према мени сам примијетио код руских тинејџера.То је био и разлог због којег сам одлучио да им приђем. Најприје ме је изненадио њихов течан изговор српског језика.  Касније, кроз разговор су ми објаснили да је то због тога што су се још као сасвим мали, са својим родитељима, преселили у Будву из Русије. Примијетио сам да један од момака носи мајицу бразилског бенда Сепултура. Причао сам им о њиховом албуму “Roots”, који није само помјерио границе жанра, већ су са њим чланови бенда подигли глас против система који покушава да све сведе на материјално и емпиријско, занемарујући духовно и традиционално. Све вријеме сам се трудио да им много шта објасним, користећи неке јеванђељске примјере. Дјевојка, обучена у готик стилу, ми је обећала да неће више никад носити пентаграм на сребрном ланчићу око врата. На мој позив да у недјељу дођу на литургију у цркву св.Тројице у Старом граду, почели су се редом изговарати, користећи различите разлоге свог недоласка. Наш разговор је прекинуо позив мог сина да кренемо кући. Са његовог чела су се сливале грашке зноја од игре са оним дјечацима,који овог пута нису палили ватру, нити су једни другима упућивали псовке.

Док смо одлазили, размишљао сам о томе како је овосветски живот препун странпутица, на које понајвише млади људи скрећу. Како вријеме пролази, све им је теже да се врате на онај уски пут, о којем се говори у ранохришћанском спису Дидахи. Но, као што рече о. Јоаким, наше је да им у том подвигу помогнемо,да им се нађемо…

Pin It on Pinterest

Share This