Izaberite stranicu
In memoriam протојереју-ставрофору Радојици Божовићу

пише: др Батрић Бабовић

Море још шуми, палме се њишу, Лиман се не помјера са мјеста. Старо гробље испод цркве Светог Николаја Мириклијског хрли ка мору. Из дана у дан све је ближе обрисима космоса морске пучине. Хриди пуцају, маслине сањају новине и новости. Једна је стигла јутрос, на дан светог Созонта, гонича златних кипова и лажних богова у Помпеопољу. Она гласи: отац Рашо је уснуо у Господу.

Обичан улцињски рапорт звучао би као претходно написан слог ријечи, да није завршнице  која говори да је њихов крстоносац и тежак на њиви Господњој, Радојица Божовић, са земље похрлио на Небо. Призренски богослов и никшићки колос, пресељен крсним знамењем раних седамдесетих година у Улцињ ради орања њиве Господње и полагања ријечи Јеванђеља у сваку душу, скончао је земни рат и затворио странице свих битака описаних у својој личној срчаној историји. Често је знао да помене како су му у Богословији царског града Призрена професори били блаженопочивши патријарси Павле и Иринеј. Од њих није одвајао као ни од блаженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског Јована за кога је говорио да је био строг предавач и рођени васпитач. Топла улцињска љета памте топлу порту улцињске цркве. Топлије од саме порте било је Аврамово гостољубље оца Радојице. Са перфектним расуђивањем и скенером за душу у бистром погледу, отац Рашо је видао неисцељиво и неизрециво обично човјеку. Стално је истицао значај породице као домаће Цркве и свака ријеч упућена мирјану односила се да се она очува и умножи. Поносио се Блажовим студијама у Атини и Марковим германским навикама. Његова мезимица Олга која се скућила у Зогању остала је његова најтананија жица на јеванђелској виолини намијењеној за рођену дјецу.

Недељне литургије које су походили Руси, Украјинци, туристи и понајмање Улцињани биле су парче Раја и комад Небеса на Земљи. Уз чашицу добре лозоваче или вина, на трпези љубави након службе, отац Рашо би народним језиком, медоносно и слатко преливао радосне вијести и њихове поруке, лијепећи их за сва срца која су била прикована за његов милозвучни глас. Хор цркве који су чинили Нено, Мирко, Клико и Зоран остао је без свог хоровође и свештенослужитеља. Његова вјерна љуба Јевросима била је и остала тврди наследник свог славног стрица хаџи Радована Бећировића Требјешког, а њена поезија најтврђи камен вјере у дому Божовића.

Прота Радојица се из септембра 1948. сели у вишњи септембар 2021. године. Свач сања Ивањдан, Улцињ не заборавља проту Радојицу. Из родних Милочана и Витовог Брезовика иде у Немањин Град који је синовац припремио стрицу, исто онако како је Сава родио Симеона.

У углу тог града чекају их небески Улцињ, митрополити Данило и Амфилохије са свим светима… Добар рат си ратовао, трку свршио, вјеру одржао…

Царство небеско и живот вјечни улцињском крстоносцу Радојици Божовићу!

Pin It on Pinterest

Share This