Izaberite stranicu

    Пише: Јелена Петровић

Филозоф, психолог и психоаналитичар Ерих Фром се у својој књизи „Здраво друштво“ пита да ли је савремено друштво ментално здраво, и да ли друштво може бити болесно? За оно што мисли да је погрешно у савременом друштву, Фром објашњава појмом друштвеног карактера, типичном за одређено друштво које се формира личним карактером и узајамним деловањем појединаца. Друштвени карактер усмерава појединца да без свесне одлуке чини оно што друштво очекује, а да тај појединац мисли да то чини властитом вољом.[1] А човек није тек једно одређење у односу на друге, на целокупно друштво, човек је властитост. Описујући сцену пада у Едемском врту у ком су први људи били у хармонији са природом и сами са собом, у ком симболично брање јабуке представља и спознају и слободну вољу, Фром закључује да тај избор брања бива и рађање човека као слободног људског бића. Али једанпут истеран из Едема човек више не сме бити пасиван, човек мора бити одговоран и сносити последице својих одлука. По Фрому је ментално здрава особа она која живи на основу принципа љубави, разума и вере, која поштује живот, свој сопствени као и живот других људи. Јер циљ живота је да се човек потпуно пробуди, поново роди, да превазиђе идеју инфантилне грандиозности у схватању сопствене, мада ограничене моћи, да се прихвати парадокс да је сваки човек најважнији на свету, а у исто време да није важнији ни од мушице ни од травке.[2]

Данашњи човек држи у рукама клинове којима би често закуцавао било различитост, било властите прогласе промена. Различитост се углавном своди на идентитетске борбе. Модерним људима постало је најважније да открију које су то законитости у алтернативним истинама окружења како би их искористили за свој интерес и сместили се у координантном систему паразитирања од потпуних анонимаца и сасвим просечних поданика, комбиноване амбициозности и надасве „вредног“ залагања, како би могли постати неко ко у свом том привиду мисли да се његово мишљење и делање рачуна, а најчешће да буде и исплативо. Тако термини као што су нација и национализам, постају термини привидне борбе, који фигурирају као општа места и обележавају врло важне детерминанте савременог политичког дискурса. А једино што је заправо потребно јесте властито освешћивање. Освешћени појединац тако постаје мера формирања друштвеног наратива. Опасност долази када јавни дискурс кроје они без свести о исходима. На другој страни је власт која нуди тај привид разумевања термина. „Парадокс власти“ је парадокс који је дефинисао шкотски филозоф Дејвид Хјум према ком је један од проблема сваке политичке конструкције лакоћа којом се већина, над којом се влада, увек препушта мањини која има моћ. Хјум закључује да свака власт мора да почива на „контроли мисли“. Коме заправо припада категорија силе? Најкраћи закључак је да припада политици, која преноси лоше камуфлирану поруку да је она ту како би човек имао чиме да се бави. Сила не приказује стварност онаквом каква јесте, већ мења перспективу света на чијем је хоризонту привид кроз који се доживљава властити свет. Начини на који мислимо одређени су идеолошким представама и уверењима које нам политика нуди, али нам њихова јасна значења измичу.

Један од привида је и привид национализма као идеологије. Питање на које ћемо покушати да одговоримо је: да ли је Црква била део националних кретања под утицајем државе и сама подржавајући то? Да ли је секуларни национализам тај који је Цркви доделио улогу чувања језика, културе, па и саме нације? Национализам је идеологија која данас има активну улогу у формирању мисаоних образаца подижући човека у активну улогу у стварању целине друштвених структура. Критика национализма је постала важна јер је сама култура националне свести постала фетишизирана и лажна. Тачније, критика национализма мора да постане критика националистичке идеологије. На трагу онога о чему је говорио Жак Дерида морамо се запитати знамо ли шта је нација? То питање има своју историју коју је тешко омеђити. Њу не треба бркати са термином народ, нити са термином раса, нити са термином држава, иако се на сваком кораку судара с тим терминима и конотацијама.[3] Данас нам се намеће идеја властите заједнице, културе, етницитета, језика и историје кроз национализам. По дефиницији коју нуди Ернест Гелнер, национализам „представља првенствено један политички принцип који подразумева да политичко и национално јединство треба да буде конгруентно.“ По Гелнеру национализам је сентимент, а националистички сентимент „може бити нарушен уколико политичка граница државе не обухвата све чланове нације, или уколико нација и нема државу, а нарочито, уколико је владајући слој у држави друге националности.“ Гелнер наводи да националистички сентимент није нужно добар већ да врло често постоји тенденција једне нације да своје интересе ставља на прво место науштрб других нација, што по правилу, изазива напетост. Суштински, Гелнер национализам види као „начело, које захтева да етничке и политичке границе буду комплементарне, односно, да не пресецају једна другу. Политичке границе су границе државе коју можемо посматрати и као политичку заједницу која своју суверену власт спроводи на границама, омеђеној територији и људима који ту живе.“[4]

Ако одемо уназад, у Средњи век, видећемо да је он обележен утицајем хришћанске Цркве и тешко да ћемо добити јасан одговор на то шта је национализам, јер немамо нацију схваћену као данас. Држава коју чине феудалци са својим поседима и Црква делују заједно, вера има примат, и нема нације нити централизације. Не можемо нити старе Грке, Римљане, феудалну касту, третирати као првобитне националисте, иако проналазимо заједничке црте националистичке мисли. Линеарна прогресија није, нити може бити, начин тумачења историје промена друштвених организација. Морамо се осврнути на период просветитељства осамнаестог века да бисмо разумели саме почетке национализма деветнаестог века, у ком елита Балкана Цркве своди на чуваре националног идентитета. Мислиоци тог периода нису само значајни за развој научне свести, већ су допринели развоју полтичке теорије и праксе, ономе што називамо идеологијом грађанског друштва.

Такође, треба разумети да постоје и два правца кретања, један на Западу, други на Истоку. Утицајне и моћне земље су развијале мисију цивилизовања остатка света, на основу свог друштвеног уређења, културе, вере и језика. На Западу национално освешћивање и ослобађање ишло је кроз противљење Цркви. Сви национални покрети касније настају као противљење Католичкој цркви или у директној опозицији истој. На Истоку, локална јерархија учествује у ослобађању од ропства Турака, али истовремено и у формирању националне свести. Црква у време Турака, код нас, јесте једини континуитет сећања и образовања. Док Цариград заступа Турску државу као најбољу на свету да би изгурао своје интересе, дотле локална јерархија грца у сакупљању пореза и радо иде у борбу за ослобођење. На Истоку – национално освешћење и ослобађање јесте еманципаторски покрет који је запечаћен аутокефалним Црквама које настају у деветнаестом веку.

Црква чува национални идентитет али није и не сме бити националистичка. Пример Карловачке митрополије најбоље илуструје историјску улогу Цркве, јер се она од 1710. брине о Србима, али и о другима. Исто тако, не сме да дозволи да буде инструмент међудржавних преплитања, већ стуб који препознаје у датом времену погрешне утицаје. То значи да она, за разлику од државе која има своје границе, шири своје наосе за свакога ко жели спасење. Њена мисија је да пред Богом стојимо у есхатону онакви какви можемо постати, радећи на себи и следујући вољи Божијој. Зато се сетимо да Свети Сава у Крмчији захтева што већу независност Цркве од државе, разумевајући далековидо могући проблем, жели да Црква буде независна од ње. На Истоку је падом под Отоманско царство патријарх постао политички представник свих хришћана. Обнављањем Патријаршије 1557, патријарх постаје поглавар свих Срба, како оних под Отоманима, тако и оних малобројних преко Саве и Дунава. Са Првом великом сеобом Срба, као и са Другом сеобом, наставља се поистовећивање црквених ингеренција са народним – националним границама, а не са државним. Уједињењем 1918. се, донекле, црквене, националне и државне границе преклапају, а не смемо заборавити и дијаспору. У 21.веку та држава више не постоји. СПЦ је временом, са распадом Југославије и миграцијама на Запад надишла државну границу. Време је да одлучно надиђе и националну. То не значи поништење ниједне нације, него њено афирмисање, богаћење и оплемењивање – колективно и лично, како бисмо могли да постанемо здраво друштво. Тиме је Црква корак ближа ка есхатолошком назначењу. Можда би речи Светог Јована Златоустог могле да послуже и за ову причу: „Видите достојанство Цркве, анђеоско стање, нема подела тамо, ја бих да су све Цркве сада такве.“

 

 

[1] Ерих Фром, „С оне стране окова и илузија“, Филип Вишњић, Београд, 1989

[2] Ерих Фром, „Здраво друштво“, Рад, Београд, 1983.

[3] Derridino izlaganje na konferenciji pod nazivom „Diseminario“, Montevideo 1987.

[4] Gelner, Ernest. (1997), „Nacije i nacionalizam, Novi Sad: Matica srpska

(prevod sa engleskog, M. Bogdanovski)

Pin It on Pinterest

Share This