Izaberite stranicu

Пише: Јелена Петровић

 „Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве  Божије.“ (1 Кор. 11, 16)

Често размишљам да ли је Исус у својим деловањима икада икога инспирисао на јавно вређање, срамоћење, разједињење? Наравно да није. Зашто? Имао је одговорност према јавној мисији коју спроводи. У свом јавном деловању је тражио да не буде лицемерја, али да се свако испоштује. На који начин то чинимо данас, тачније, колико смо одговорни у јавној мисији, када због све лабавијег односа према феноменима стварности, медијског привида који успева да нас надмудри и доведе у заблуду о својој стварној природи, где заборављамо да се сваки став или тврдња морају, било теоретски, било експериментално, доказати? Ми поседујемо веома прикладно оруђе уз помоћ кога можемо да се лакше изборимо са илузијама, где се и од наизглед готово сервираног може побећи помоћу законских и етичких постулата, а та оруђа управо и јесу закони, било државни, било божански.

Све је потребније бранити идеју колективне одговорности. Поставља се питање како се поставити у вези са осећајем кривице или колективне одговорности за нешто што сами нисмо учинили, а што нас ипак оптерећује? Да ли указујемо или примећујемо грешке одговорних, или пристајемо на њих јер нам је властити положај ухлебљења важнији, па жмурећи, или још горе бранећи исте те одлуке увежбано улазимо у симфонију фолирања, у којој је инстинкт, обликован потребом за преживљавањем, једино што води наше постојање. А у зависности од природе тог инстинкта, те навике која тако успешно мења потребу да се размишља или осећа, људе делимо на њихове и наше, ређајући их по полицама у кутије које смо осмислили за њих, уместо да будемо они који би требало да увиђају и покушавају нешто да промене.

У архаичним друштвима древних народа постојало је првобитно јединство целокупне нормативне регулације – религије, обичаја, права, морала, на шта указују сви стари законици и све свете књиге, које су истовремено биле обичајни, правни и морални кодекси. У европској култури се разбијање тог првобитног јединства одвија тек у касној фази развоја Римског царства. Тада се света заповест одваја од права, док обичај и морал имају заједнички термин – mores. Право је почело да служи за решавање сукоба који нису верски релевантни, а даљe се развијало као релативно самостални корпус знања аутономног, рационалног, формалног, логичког и емпиријског карактера. [1]

Све до Миланског едикта 313. године, у Цркви је искључиво важило божанско право, а хришћанство је у грчко – римској империји било collegium illicitum.[2] У том периоду Црква није могла да игнорише државну вољу, јер нема своје територије, већ постоји на територији где суверену грађанску власт има држава. Она узима у обзир и прихвата одредбе државне воље и организације и тако регулише свој положај као једног од постојећих друштава. [3] Данас, када Црква самостално дела у односу на државу, са свим својим канонима који би требали да буду значајнији од дневне политике, са Уставом који јесте изванредна кодификација свих тих канона, ствари стоје другачије. „Странствовање“ Цркве у богословском поимању не може да се односи на њену историјску присутност, тако да она не може бити изузета од правила којима мора и треба да се руководи. Овде не мислим да сама правила морају остати интактна, али уколико су важећа, морају бити поштована. О Цркви као правној институцији говори сам Исус Христос, и то на више места.

На нашој политичкој и медијској сцени, као и на свим друштвеним платформама последњих година искристалисала се и постала успешна једна специфична појава посезања за цинизмом. Цео систем подстиче стварање супротстављених кланова изван којих независни појединац тешко опстаје. Где се изгубило меритократско вредновање као објективан начин вредновања? Уместо затварања у интересне групе, уместо политике уплитања у одбрану непоштовања правила, као и тражења образложења истих, осим када је угрожен заједнички интерес, дужни смо да препознајемо да у средиште заједничких интереса морамо вратити истину и законе. Поред званичних медија, појединци, свако у својој струци, пласирају информације које се подударају с њиховим политичким светоназорима или њихових послодаваца.

На крају бих навела пример из филма “American hustle”, у ком нас режисер стално опомиње да све је маска. Једна од јунакиња филма каже: „Била сам сломљена, неустрашива, ни са чим што бих могла изгубути, и мој једини сан, више од било чега, био је да постанем неко други, ма ко други осим оне особе која сам била“. Али за то све потребна је огромна снага воље. Док други јунак панично трчећи изговара: „Желим да будем стваран!“, поменута јунакуња Сидни вришти гледајући у камеру, након чега се камера удаљава и долази пред распеване људе који пијанче уз „Дилајлу“ Тома Џонса. У тој сцени пролазимо кроз контраст живота које бирамо – промене или остајања на поривима свакодневних задовољстава у хедонистичком маниру, супротном хришћанском, божанском, људском начелу. При крају филма реченица која води у кулминацију разумевања односа и потраге: „Морамо да се ратосиљамо свих ових људи“, јесте и испуњење промене. Да, свих оних мишљења, оних циркузаната који се повлаче по националним фреквенцијама и друштвеним мрежама. Свих оних из дневних новина, јефтиног мишљења, токсичног круга људи, увежбаног бацања прашине у очи. Јер на крају остаје последња реченица филма: „Уметност преваре је прича која се никад не завршава.“ Треба научити препознавати превару.

[1] D. Babić, Pravo i moral, Osijek, 1987, s. 15 -18; D. Vrban, Sociologija prava, Zagreb,

2006, s. 181; J. Goričar, Sociologija, Beograd, 1977, s. 281.

[2] S. Troicki. Crkveno pravo, I, str.77

[3] Д. Перић, Црквено право, Београд, 1997, стр.46

Pin It on Pinterest

Share This