Select Page

 

Кратак преглед положаја вjерске наставе у државама Европске уније, са посебним освртом на правни статус вjеронауке у Аустрији

 

Положај и правни статус вјерске наставе у земаљама Европске заједнице

 

Питање вјерског васпитања и образовања у јавним школама земаља чланица Европске заједнице постало је, нарочито у последње двије деценије, питање јавне полемике. За једне, вјерска настава представља реликт једног времена, која у једној вјерски неутралној држави и њеним јавним школама не игра нарочиту улогу, већ више представља неку врсту политичког компромиса између државе и цркве. За друге, углавном доминантне европске народе, вјеронаука чини кључни елеменат за општеобразовни идентитет и општу орјентацију бољег  разумијевања плурализације друштвено-културних идентитета у оплемењивању цјелокупног животног простора. За већину чланица Европске уније вјеронаука, дакле, не представља само један неотуђиви дио општег образовања, већ чини и једно привилеговано мјесто дијалога цркве са свијетом данас. У многобројним јавним дискусијама и на бројним значајним и заједничким научним скуповима као и у научно-истраживачким и стручним радовима, а и поред заступања различитих концепција вјерског образовања, вјеронаука као наставни предмет у јавним школама већинских земаља Европе ипак није доведена у питање. Штавише, Европска унија је у последњих двадестак и више година, у неколико донешених резолуција, препоручила својим постојећим и будућим чланицама увођење вјерског образовања у систем јавног школства. Овим препорукама не ускраћује се право да потпуну одговорност за образовни систем и његове садржаје, као и вјерско-правне концепте, образовне и вјерско-политичке компентенције, задржи свака чланица за себе.

 

Вјеронаука или њој алтернативни предмет у државним школама постоји готово у свим чланица Европске уније, изузев Француске и Словеније, а  изван Европске заједнице једино не у Македонији, Албанији и Црној Гори. У Словенији се однедавно у појединим школама нуди као неконфесионални изборни предмет: религија и етика, а у приватним конфесионалним школама вјеронаука. У Француској се у њене двије регије Алзасу и Лорени (Alsace i Lorraine) ипак одржава вјеронаука. Овај проблем вјерског образовања умногоме је саниран оснивањем великог броја конфесионалних јавних школа. Велики проценат ученика уписаних у конфесионалним школама, посећује вјерску наставу, тако да ни Француска у том погледу не заостаје у поређењу са другим чланицама Европске уније.

 

Вјеронаука у земљама Европске заједнице организована је углавном у државно правним оквирима и то различито од државе до државе. Свака за себе веже своју специфичну историју. Донекле се могу  износити извјесна поређења, али све у свему не може се дати једно опште важеће европско правило по питању статуса вјерске наставе. Наиме, како је настава организована, које за њу одговоран: држава или вјерска заједница, важи ли за обавезан, изборан или обавезно-изборни наставни предмет, у ком односу стоји вјеронаука према другим наставним предметима, ко израђује  наставне планове, припрема наставна средства и материјале, ко образује и поставља наставни кадар, као и коју алтернативу имају они ученици који не желе да посећују вјерску наставу. Сва ова питања, прије свега у сопственим државно-правним оквирима, регулише свака земља за себе.

 

Проширење Европске уније као и њена све већа културна разноликост додатно је  проузроковала шароликост вјерске карте Европе, па је тако и однос према вјеронауци у школама различит од државе до државе. Поједине државе (Белгија, Луксембург, Финска, Португалија и Шпанија) као алтернативу нуде етику, грађанско васпитање, историју религије и сл., што значи да ученици могу да бирају једно или друго. Етика као обавезан наставни предмет за све ученике постоји у Шведској и Норвешкој. Почетком следеће школске године, етика као наставни предмет уводи се по први пут и у средње школе у Аустрији и то за све оне ученике који не желе да посјећују наставу вјеронауке. У последњих неколико година присутан је, у појединим државама Европе, овај тренд увођења етике као алтернативног наставног предмета који је, између осталог, донекле и условљен новонасталим миграционим кретањима, актуелним политичким приликама као и свеукупним демографским развојем друштва.

 

У појединим чланицама Европске заједнице као нпр: Аустрији, Њемачкој, Грчкој, Италији, Ирској  и Финској вјеронаука је конфесионално одређена, што опет омогућује традиционално признатим вјерским заједницама да у већој или мањој мјери саме организују вјерску наставу.

У Њемачком Основном закону вјеронаука се, без обзира на право надзора државних школских власти на цјелокупно школство, нуди у свим јавним школама у складу са доктринарним принципима вјере и учења тамошњих вјерских заједница. Право учешћа на вјерској настави одређују сами родитељи, односно ученици по достизању одређеног степена зрелости. Са шест пријављених ученика школа је дужна да понуди одговарајућу вјерску наставу. Вјеронаука је организована као обавезан наставни предмет готово у свим њемачким покрајинама. Од овог Основног закона имају изузеће само Бремен и Бранденбург који се по тзв. Бременској деклерацији из 1949. г. од њега изузимају, јер у деклерацији стоји да тамо где вјерска настава није постојала ни данас не мора да буде обавезна. Зато се у овим покрајинама и нуде као алтернативни предмети, библијска историја, етика и историја религије.

Италија даје једну специфичну гаранцију, прије свега, за католичку вјеронауку у свим државним школама. Настава је отворена за ученике свих конфесија и од 1984 необавезна, односно важи као изборна. Већина ученика и поред тога, преко 90 процената  редовно похађа часове католичке вјеронауке. Вјероучитеље поставља држава на приједлог Католичке цркве. Наставне планове предлаже Црква ресорном министарству образовања. Друге конфесије, и то само оне које су потписале споразум са државом, могу да организују сопствену вјерску наставу, али само на терет сопствених трошкова и уколико то желе ученици и њихови родитељи. Као алтернативно изборни предмет нуди им се још и грађанско васпитање.

У Ирској преко 90 процената свих јавних школа финансира држава, а све се налазе под патронатом Католичке цркве. Велики број школа захтијева да приликом уписа ученици морају да буду крштени у Католичкој цркви. Деценијама католичка вјеронаука је била општеобавезни наставни предмет. Однедавно постоје тенденције од Националног савјета за образовање да се реформом образовног система овакав облик вјерске наставе умногоме измијени.

У Грчкој као конфесионална религијска настава класичног државно-црквеног концепта, без потпуног црквеног утицаја на наставни кадар и наставна средства и материјале, нуди се једино православна вјеронаука као обавезан наставни предмет. Уколико неко не жели да учествује може да се од ње одјави.

У Финској признање вјерских заједница регулисано је Законом о вјерским слободама. Јавно признате цркве, односно вјерске заједнице добијају за своју цјелокупну мисију и финансијска срдества од државе. Међу најбројније вјерске заједнице спадају Евангелистичко-лутеранска црква Финске и Православна црква Финске. Оне имају посебан статус као установе са правом јавног гласа. Држава им је додијелила право вођења матичних књига рођених, вјенчаних и умрлих, као и надлежност за сва јавна гробља. На основу финског Кривичног закона „ повреда вјерских светиња“ је најстрожије забрањена.Ученици који припадају једној од признатих цркава или пак других вјерски заједница добијају у свим јавним школама Финске религијску наставу која одговара њиховим вјерским убјеђењима. За све друге ученика нуди се етика као алтернативни наставни предмет.

 

Неконфесионална вјерска настава класичног државног концепта заступљена је и у Данској. Ученици који не припадју државно признатој Лутеранској цркви могу да се од ње одјаве и ако то њихови родитељи захтијевају. Вјероучитељи не морају да буду чланови државне Лутеранске цркве. У коoперацији Лутеранске цркве са државним школским властима нуди се додатно и евангелистичка вјерска настава.

У Енглеској, Велсу и Шкотској у школама се нуди својеврсна настава о религији. Овај облик наставе даје могућност стицања основног знања о религијама. Настава мора да буде неутрална по питању погледа на свијет. Оваква настава је саставни дио општеобразовног система и није изразито вјерска. У Енглеској и Велсу наставно надзорни органи израђују наставне планове уз консултацију Англиканске цркве и других представника тамошњих вјерских заједница. Тежиште наставних садржаја чини хришћанство, а од 1994. утицај на наставне садржаје добили су и муслимани, јевреји, будисти, хиндуисти и др.

 

Различити концепти и модели вјерске наставе

 

Уколико желимо да систематизујемо постојећу разноликост вјерске наставе у јавним школама земаља Европске заједнице и изван ње, углавном можемо уочити њена три основна типа:

 

  1. Конфесионална вјерска настава: Правни носилац је држава, односно државно призната црква или друга вјерска заједница. Вјерске заједнице су углавном  надлежне за израду наставних планова, припрему наставних материјла и средстава, избор и дефинисање наставних садражаја, као и избор и постављење наставног кадра. Вјеронаука се нуди као изборно-обавезни или изборни предмет са могућношћу избора алтернативног наставног предмета, рјеђе као искључиво обавезан предмет. Стручне и наставне квалификације стичу се кроз студије теологије, религијске педагогије и религијске дидактике;

 

  1. Конфесионално-некофесионална настава: То је кооперативни модел вјерске наставе између надлежне цркве, односно вјерске заједнице и државе. Настава се дефинише као изборно-обавезни предмет са алтернативама и могућностима избора; и

 

  1. Научно-религијска настава или наука о религији: Надлежне су искључиво државне институције. Настава је углавном обавезна за све ученика. Стручне и наставне квалификације стичу се кроз студије науке о религији, науке о васпитању и опште педагогије.

 

Уопште гледано, конфесионална вјерска настава посједује статус једног обавезног, изборног или изборно-обавезног предмета са могућношћу избора између различитих предмета, а неконфесионална је претежно обавезан наставни предмет интегрисан у опште образовне предмете и обавезан је за све ученике без обзира на њихову вјерску, етничку и култоролошку припадност.

У многим државама под конфесионалном вјерском наставом не подразумијева се више манифестација само једне већинске религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности и индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на наставни садржај и унутрашњу организацију вјерске наставе, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела наставе. Религијска слобода избора остварује се кроз право избора родитеља, односно дјеце након постизања законом одређеног степена њихове зрелости.

Унутар ова три основна модела вјерске наставе постоји и читав низ варијанти и разлика. Тако је у конфесионалној вјерској настави класични облик наставе у већој или мањој мјери наглашен. С друге стране, конфесионални тип наставе у једној држави може да има и сасвим друго значење (Италија и Грчка) или се упоредо појављују и два различита типа (Швајцарска) или се пак долази и до различитог разумијевања наставе (нпр. између Католичке и Евангелистичке цркве).

 

Уколико желимо да процентуално видимо заступљеност поменутих модела наставе у земљама Европске заједнице, онда у двије трећине земаља преовладава конфесионални тип наставе, а ако посматрамо и државе изван  Европске заједнице овакав процентуални однос суштински се неће много измијенити. Конфесионални тип наставе, донекле овисан од постојећих друштвених и културно-историјских прилика као и етничких, језичких и вјерских  традиција, преовладава у : Белгији, Ирској, Шпанији, Португалији, Италији, Малти, Пољској, Литванији, Финској, Њемачкој, Аустрији, Швајцарској (дјелимично), Чешкој, Словачкој, Румунији, Мађарској, Бугарској, Грчкој, Кипру, Хрватској, код нас у Србији, Босни и Херцеговини.

 

Неконфесионални тип наставе заступљен је у: Исланду, Шведској, Норвешкој, Енглеској, Шкотској, Холандији, Естонији, Швајцарској (дјелимично). Овај модел наставе заступљен је у широком спектру различитих форми наставе од научно-религијских па преко опште хришћанских и мултирелигијских до интерконфесионалних и међурелигијских варијанти.

 

Сви ови модели настали су у различитим историјским околностима, специфичним друштвеним и политичким приликама. Дакле, сваки за себе везује свој специфичан развој у контексту различитих историјских, политичких, религијских, социјалних, образовних и државно-правних фактора друштва.

 

Законско-правне регулативе вјерске наставе  у Аустрији

 

У Аустрији, као и у многим земљама Европске заједнице, под вјерском наставом се не подразумијева више манифестација само једне доминантне религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности кроз политику социјалне једнакости и кроз афирмацију индивидуалне вјерске слободе. Држава не захтијева потпуни утицај на унутрашњу организацију, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела вјерске наставе. Наиме, интерконфесионалност је основно начело на коме се, у погледу вјерског образовања, базира аустријско школство, а по томе је данас и православна вјеронаука конфесионално одређена и предвиђена је за све ученике православне вјероисповести, без обзира на њихову националну и црквено помјесну припдност.

 

Првоважеће законско-правно начело о вјерском образовању у Аустријском школству још увек је на снази. Законско-правне регулативе вјерске наставе дефинише тзв. „Школа-Црква-Закон“(„Schule-Kirche-Gesetz») још из давне 1868. године. Њиме се уклања дотадашња потпуна црквена контрола над школом, редукујући опште црквени утицај на вјерску наставу. На први поглед ово изгледа као реликт из једне ере, који још увек располаже плодном сарадњом државе и цркве. Међутим, уколико се поставља питање уставно-правних основа вјерске наставе, одговор се налази у темељном државном Закону о општим правима грађана још из године 1867. који вјеронауку у Аустрији правно утемељује. У тамошњем члану 17 ставка 4, између осталог, стоји: „За вјерску наставу у школама бригу и одговорност преузимају надлежне цркве, односно вјерске заједнице. Када се овај Закон појавио у Службеном листу Аустроугарске монархије Reichsgesetzblatt 1867/Nr. 142, као такорећи Уставни документ «либералне ере» у Аустроугарској монархији, у Аустрији су поред доминирајуће Римокатоличке Цркве постојале Евангелистичка и Православна Црква као и Јеврејска вјерска заједница. Оне су у вријеме цара Фрање Јосифа II у многоме толерисане, а постепено су стицале могућност достизања истог законско-правног положаја.

 

Данас у Аустрији поред Католичке, Православне и Евангелистичке Цркве постојe још девет законско признатих вјерских заједница хришћанске оријентације и четири нехришћанске религијске заједнице. Све овдашње јавно признате Цркве, односно вјерске заједнице стичу себи својствено право да за ученике своје вјероисповести организују сопствену  вјерску наставу. Општеважећи Закон о вјерској настави, који је још увијек на снази, донесен је далеке 1949. године (Religionsunterrichtsgesetz, BGB1. Nr. 190/1949). Он је Законом из 1962. још и грађанско-правно утемељен. У то вријеме ондашње владајуће партије долазе  до тзв. школског консензуса у једном сагласном пакету школско-законских мјера. Овде се првенствено мисли на Конкордатски школски уговор који потврђује већ постојеће законско-правне одреднице о вјерској настави (BGB1. Nr. 273/1962 i.d.F. des Zusatzvertrages 1971, BGB1. Nr. 289/1972). Овим Уговором Римокатоличка Црква, као доминантна на овим просторима, правно се обавезала да ће религијска настава приуштити, поред вјерско-доктринарног, и један позитиван допринос свјетовном образовању. Закон из 1949., дјелимично је допуњен и Савезним Законом из 1988. године (BGB1. I Nr. 19/1998). Њиме је још једном потврђено да вјерска настава спада искључиво у ингеренције овдашњих јавно признатих хришћанских Цркава,  односно вјерских заједница,  које је „организују, воде и непосредно надгледају(§ 2 Abs. 1 Satz 1 Religionsunterrichtsgesetz 1949 i.d.F. BGB1. Nr. 329/1988).

 

Правни и административни оквири вјерске наставе у јавним школама Аустрије

 

Законским регулисањем вјерског образовања у школско-образовном систему Аустрије, уз већ поменуте законско-правне регулативе, правно-административни оквири вјерску наставу  артикулишу у неколико следећих поставки:

 

  • Вјерска настава је обавезан наставни предмет у свим  државним  и приватнимшколама са правом јавног гласа, за све припаднике јавно признатих хришћанских цркава, односно вјерских заједница.
  • Вјеронаука је, дакле, обавезна али са могућношћу одјаве, и то само у првој недјељи од почетка школске године. Она није дефинисана као факултативна, а ни као алтернативно изборна, у евентуалној могућности избора неког алтернативног наставног предмета. Обавезно похађање етике као новог наставног предмета уводи се, по први пут у Аустрији, почетком следеће школске године у прве разреде у свим средњим школама и то за све оне ученике који не желе да посјећују наставу вјеронауке. Вјеронаука као обавезан наставни предмет није заступљена једино у занатским школама  (Berufsschulen). У њима је она једино изузета као обавезан наставни предмето и једино у овим малобројним школама важи као изборни предмет, изузев Тирола и Форалберга,  гдје је вјеронаука и у овим школама такође обавезна. У занатским школама они који желе да посјећују вјеронауку морају сами да се пријаве, што у свим осталим школама није потребно.
  • На основу тзв. «негативне вјерске слободе» од вјеронауке се може лично одјавити сваки вјерско пунољетан ученик са напуњених 14 година, односно непунољетан до напуњене 14 године живота и то уз писмену сагласност својих родитеља. (1921/1939; поново објављен BGB Nr. 166/1985).
  • Ученици, који су без вјерске припадности (ohne religiöses Bekenntnis) или припадају оној вјерској заједници, која законски не може да буде или још увијек није призната, могу да учествују на вјерској настави једне од већ законски признатих  цркава или вјерских заједница, ако се на ову сами пријаве и добију сагласност надлежне црквено-школске управе.
  • Наставни план је у искључивој ингеренцији цркве. Држава нема никакав утицај на наставни план, a његово објављивање од стране ресорног министраства има само декларативни карактер.
  • У вјерској настави постоји потпуна слобода коришћења свих наставних материјала и средстава, односно није потребна дозволa за њихову наставну употребу од стране државно школских власти, али истовремено не смију ни да буду у искључивој противријечности са општим васпитањем грађанског друштва
  • Учешће у богослужбеном животу цркве, нарочито у школским богослужењима је допуштено, односно није регулисано као обавезно, већ више као слободно право сваког ученика.
  • Право на цјелокупну кадровску и вјерско-образовну политику има искључиво црква и то у сарадњи са државним ресорним министарствима и надлежним школским властима.
  • Вјероучитељи бивају бирани и постављани од стране надлежне цркве, односно вјерске заједнице, у ограничен или неограничен радни однос, док све друге обавезе (лична примања, пензионо, здраствено и социјално осигурање) преузима држава Аустрија.

 

Држава, као правни носилац јавног школства, добија јасно одређено право надгледања вјерске наставе «у њеном организацијско-техничком и школско-дисциплинарном погледу», али се ограничава и не може да утиче на њен наставни садржај. Вјеронаука тако и важи за обавезан наставни предмет у готово свим државним и приватним школама у Аустрији. Према томе и православна вјеронаука је конфесионално одређена и обавезна за све ученике православне вјероисповести, ако се они, сами или уз родитељску сагласност,  почетком школске године писмено не одјаве. Другачије речено, ученици који нису напунили четрнаест година имају могућност да се од ње одјаве и то искључиво уз писмену сагласност својих родитеља у року од пет календарских дана од почетка школске године. Aко су напунили четрнаест година и не желе да је посјећују, обавезни су да то сами учине.

 

Право одјаве (§ 1 Abs.2) од вјерске наставе уведено је још 1945. године, на приједлог и инсистирање првог послијератног комунистичког министра за образовање Ернстa Фишера да се вјеронаука поново уведе као обавезан наставни предмет, али са могућношћу одјаве. Ово правило добило је потом у поменутом Закону и своје прве законске оквире. Питање одјаве од вјерске наставе се и дан-данас конкретизује као основно вјерско право сваког ученика (Art. 14 StGG) на сопствени избор припадности једној од овдашњих јавно признатих традиционалних цркава, односно вјерских заједница (Art. 15 StGG i. V.m. Art. 17 Abs. 4 StGG). Одјава од вјерске наставе било каквим подстрекивањем (дијељењем одјавних формулара, диктирањеm одјавних текстова, навођењем олакшања наставног плана у случају одјаве и сл.) законско-правном уредбом је регулисана, тачније забрањена ( § 46 Abs. 3 SchUG – Verbot der Werbung für schulfremde Zwecke). Донесени школски закони, којима припада и Закон о вјерској настави могу се, као и уставни закони, доносити и мењати искључиво двотрећинском парламентарном већином (Art. 14 Abs. 10 Bundesverfassung).

 

Дакле, по још увек важећем Закону о вјерској настави, само законски признате цркве или пак друге вјерске заједнице стичу право организовања вјерске наставе у државним школама Аустрије. Све остале то могу да учине једино у својим унутар  црквеним, односно вјерским оквирима, али никако у државним школама. Вјерска настава у свим јавним приватним и државним школама тако и спада једино у ингеренције овдашњих  јавно признатих  цркава, односно вјерских заједница. У односу на своје унутарње садржаје и њену дидактичку, односно стручно педагошку координацију савремених наставних активности, вјеронаука стоји у неотуђивој надлежности цркве. У погледу на цјелокупну унутрашњу организацију вјерске наставе, цркви преостаје њено неприкосновено право да се о њој брине и стручно надгледа, односно врши њено унутрашње праћење, координацију, савјетовање, унапређивање, испуњавање оквирног наставног плана, оцењивање успјешности и осигуравање квалитета наставе. Вјеронаука тако и има за задатак да школску младеж, на један педагошки ваљан начин, васпитава и уводи у вјерске традиције и темељна начела вјере и морала. Вјерским васпитањем и образовањем у школама, дјеца и млади се упознавају са оним исконским вриједностима битним за њихов свеукупан развој у једној вишекултурној и вишеконфесионалној друштвеној заједници.

 

Руководећи се важећим Законом о вјерској настави, Православна црква у Аустрији организује, још од почетка школске 1992/93. године, за све ученике православне вјероисповијести, православну вјерску наставу у преко хиљаду јавних школа на подручју читаве Аустрије. Координацију између државно-школских и црквених власти врши од стране Православне цркве основана Канцеларија за православну вјерску наставу (Orthodoxes Schulamt). Она је унутар црквена установа надлежна по свим правним, персоналним, дисциплинским и административним питањима православне вјерске наставе. Канцеларија преузима све организацијске послове и, у складу са државним одредбама, чини кореспондирајуће мјесто за све градске и покрајинске школске установе. Сарадња између црквених и школских власти, цјелокупна унутрашња организација, сигурност и побољшање квалитета наставе и то путем увођења савремених религијско-педагошких достигнућа и иновација, као и сама координација и надгледање наставних активности вјероучитеља, спада у надлежност стручног инспектора (Fachinspektor-а) за вјерску наставу у Аустрији.

 

Основни закони и правне уредбе

 

Staatsgrundgesetz vom  21.  Dezember 1867, RGBI. Nr. 142

(Основни државни закон од 21. децембра 1867., бр. 142)  садржи законске уредбе о темељним грађанским правима.

SchuleKircheGesetzes vom 25. Mai  1868, RGBI. Nr. 148

(Школа-Црква-Закон од 25. маја 1868.,  бр. 148) успоставља основне законске оквире о начелним одредницама односа цркве и државе.

Bundesgesetz vom 13. Juli 1949, betreffend den Religionsunterricht in der Schule (Religionsunterrichtsgesetz) BGBI. Nr. 190/1949

(Савезни закон од 13. јула 1949., који се односи на вјерску наставу у школама «Закон о вјеонауци» бр. 190/1949) дефинише законске одлуке и оквирна правила  по питању вјерске наставе у јавним школама. Узимајући у обзир и све оне потоње законске одлуке који су преиначили  или допунили Закон о вјерској настави и то:

  1. a) Gesetz vom 10. Juli 1957, BGBI. Nr. 185 (Закон од јула 1957., бр. 185)
    b) Gesetz vom 25. Juli 1962, BGBI. Nr. 243
      (Закон од  25. јула 1962.,  бр. 243)
    c) Gesetz vom 29. April 1975, BGBI. Nr. 324
    (Закон од  29. априла 1975.,  бр. 324)
    d) Gesetz vom 9. Juni 1988, BGBI. Nr. 329
    (Закон од  9. јуна 1988.,  бр. 329)
    e) Gesetz BGBI. Nr. 256/1993, (Art. 15)
    (Закон из  1993., бр. 256, параграф 15)                                                                f) Gesetz BMUKK-10.014/2-III/3/2007 (Законска одлука од марта 2007.,  бр. 10.014/2)

 

Бранислав Ђукарић

(инспектор за православну вејронауку у Аустрији)

Pin It on Pinterest

Share This