Izaberite stranicu

Митрополит дабробосански и чувар патријаршког трона СПЦ, Хризостом Јевић, дао је интервју за Нову.рс. Митрополит Хризостом је говорио и о Митрополиту Амфилохију, као и политичким и друштвеним приликама у Црној Гори.

Како ће се Црква сјећати митрополита Амфилохија?
-Ријеч је о великом митрополиту, великом човјеку, филозофу, пјеснику, научнику. Он је био посебан у сваком погледу. Он је, као нико пре њега, камениту Црну Гору узорао и од ње направио једну духовно богату житницу, а то је за историју. После Светог Саве и Светог Петра Цетињског, можда нико није више урадио од митрополита Амфилохија Радовића.

-Он је до самог краја орао ту земљу. Ако сте гледали фотографије на којима он води литије, могли сте да примијетите да Амфилохије својом физиономијом подсјећа на човека који вуче један велики плуг иза себе и оре. Он је то чинио зато што је волио своју Црну Гору и зато што је желио да у њој влада закон и правда, а не безакоње и неправда. Њега је на то подстакло наметање једног неправедног закона који дискриминише СПЦ у Црној Гори. Како је могуће да се један режим тако окрене против Цркве, која је ту државу вјековима градила?

Волио бих да, умјесто оне Бећковићеве поеме “Ћераћемо се још”, сада завлада “Разговараћемо као браћа”. Ја сам владики Јоаникију и осталим епископима рекао да морају да разговарају са свима – с лијевима, деснима, са онима који су били на њиховој страни и онима који су били против њих. Људи све могу разговорима да ријеше, а ако нисмо људи, онда све иде тешко.

Да ли вам премијер Црне Горе Здравко Кривокапић улива повјерење?
-Ја сам га лично дочекао у Патријаршији кад је дошао на сахрану патријарха Иринеја. У питању је диван човјек, професор, интелектуалац, али и вјерник. Кривокапић у својим џеповима нема никаквих “ораха” и може свима да каже све. Мислим да он може да буде инспирација свим младим људима у Црној Гори. Поред њега, видим и да се предсједник Скупштине ( Алекса Бечић) лијепо опходи и говори, што ме је веома одушевило. Видим и да су министри веома добри и да је у Црној Гори завладала другачија култура разговора. Примјећујем и да је аргументација која се износи потпуно уравнотежена, односно да није еуфорична и насилна. Не иде се више “утук на утук”, већ људи користе адекватна образложења, што је добра порука и примјер и за Србију и Босну и Херцеговину.

Pin It on Pinterest

Share This