Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво православље.
”Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. За све хришћане по вери њиховој смрт је прелазак у вечност, а посебно за светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.”
Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду владика је казао да је Митрополит имао несвакидашњу ширину.
”Ја сам се чак и уписао са његовим благословом на факултет, тада сам још био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ, али он је то тако широко гледао и та његова прозорљивост се може видети кроз многе такве догађаје. Завршио сам факултет, затим постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички.”
Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву у свијету.
”Није бринуо само о Митрополији или Српској православној цркви, бригу за Цркву у читавом свету носио је у својој души и зато је био велики човек. Био је толико широк тако да је, као што је рекао владика Григорије, могао да помилује и свог непријатеља. И заиста како рече владика Григорије, могао си све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он се није љутио. А знате колико мало има таквих људи у свету?! А највећа заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао, јесте љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да према ономе што је непријатно или непријатељски расположено и ми треба непријатељски да узвраћамо. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет и ширина једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније да волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на последњем сабору на Криту, колики је његов допринос на међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”.
Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једну анегдоту.
”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом.”
Оливера Балабан
