Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, гостујући у Јутарњем програму Радио-телевизије Црне Горе, истакао је да се, када бисмо више читали Његоша, не бисмо међусобно толико дијелили.
Отац Гојко је указао да Његош, иако га данас често посматрамо кроз различите идеолошке подјеле, у себи сабира оно што нас раздваја, те да у његовом дјелу можемо пронаћи основ за међусобно разумијевање, умјесто подјела на Србе и Црногорце.
Са сваке стране погледај Његошево дјело и видјећеш да ту има основа да се сретнемо и да заједно живимо, а не да се дијелимо ко је Србин, ко је Црногорац.
„На примјер, Његош је један владика црногорски, митрополит цетињски, али он на Цетињу штампа са Вуком Караџићем граматику српског језика за црногорску младеж. Његош је један од првих чланова Матице српске у Новом Саду. Његош слави црногорске бојеве за слободу, али их слави на такав начин да једну од пјесама завршава, каже: „Благо томе ко се ту затек’о, већ га ране не боле косовске“. Дакле, он је један интегралиста, човјек који види много шире од онога мјеста гдје он и његови гину за слободу. И то је та једна копча. Он ће исковати Обилићеву медаљу за најхрабрије Црногорце, и толико тога опјевати о Лазару и Косову, да данас то просто постаје као једна, да тако кажем, као један буквар борбе за слободу“, каже отац Гојко.
И кад бисмо читали Његоша, сматра он, не бисмо се између себе толико дијелили.
„Ево, само ова мала секвенца која је стала у један минут говори довољно: да нема разлога да се дијелимо ми унутар Црне Горе, него да са сваке стране погледају, као што он каже, са сваке стране погледај човјека, човјек човјеку, тајна је највећа. Са сваке стране погледај Његошево дјело и видјећеш да ту има основа да се сретнемо и да заједно живимо, а не да се дијелимо ко је Србин, ко је Црногорац“, каже протојереј – ставрофор Гојко Перовић.
Иако сматра да се да свако дјело разумијемо у контексту времена и околности у којима се настало, он каже да је Његош потпуно изван времена.
„Мислим да је јако лијепо и тачно говорити да је Његош слојевит стваралац, да је он пјесник слободе, да је он пјесник који је родољуб, пјесник љубавне поезије, да је он истовремено филозоф историје, филозоф политике, филозоф егзистенције људске. Али, на почетку и на крају свега, Његошево дјело је богослужбено дјело“, каже отац Гојко.
Подсјећа да је Његош своје образовање почео и завршио у црквеним школама.
„Његош је свој живот завршио пројектовањем једне капеле цркве на Ловћену. Његош је своје поетско дјело почео једном поемом која се зове „Црногорац к свемогућем Богу“, а завршио га оним чувеним тестаментом гдје се Богу захваљује на свему и каже: „Спреман сам да идем у тај будући живот, макар то био повратак у сан који сам сањао, или ћу пјевати вјечну пјесму пред престолом небеским. Између свега тога, додаје су чувена његова дјела: „Луча Микрокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“, која врве од разговора са Богом, сваки на свој начин“, казао је протојереј.
Његош је један атипични свештеник, али ипак, од почетка до краја, ипак свештеник.
„Његош се пита шта је човјек, а мора бити човјек. И поручује, прије егзистенцијалиста 20. вијека, да човјек прво мора да живи, па ће онда, у том животу, да схвати ко и шта је. Не можемо чекати да одговоримо на теоретска питања да бисмо живјели, него живимо. А кад стоји пред Богом, он стоји увијек као један трагалац за Божијом истином. Он се понекад и љути, он понекад и пита, али највише слави Бога и Свету Тројицу“, наводи протојереј Перовић.
Каже да је теологија Његоша егзистенцијална.
„Највише бих га упоредио са псалмопојцем Давидом из Светог писма Старог завјета. Кад читате Давидове псалме, видите да он живи Бога кроз живот, кроз сукобе, кроз патњу, кроз срећу, кроз тугу. Свуда га види. И заиста каже у оној поеми коју сам поменуо, „Црногорац к свемогућем Богу“: „Гђе год погледам“, ајде сад да га мало парафразирам, „кроз микроскоп или кроз телескоп, кад гледам малога мрава или кад гледам сазвијежђе, свуда видим Творца“, наводи протојереј.
Истиче да нас Његош позива на то да не треба путовати у Јапан и на Аљаску да би се човјек осјетио дијелом универзума.
„Може се и са Цетиња и из Подгорице осјетити, да тако кажем, та наша веза са свемиром“, рекао је он.
Извор: РТЦГ
