Седмо вече „Трга од ћирилице“ одржано је синоћ у порти храма Светог Спаса на Топлој, а било је посвећено српском језику и његовој званичној и незваничној употреби у Црној Гори. На ту тему говорили су Преосвећени владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије и професори Весна Тодоровић и Веселин Матовић из Никшића који су 2004. године остали без посла пошто су се побунили због преименовања српског у црногорски језик.
Владика је казао да је Црна Гора била огњиште српског језика и по много чему то је и данас. „То је огледало нашег времена, али имамо и наличје – насилно преименовање језика којим говори већина народа у Црној Гори. Та квази политичка прича која иде уз ово преименовање има своју предисторију“, рекао је владика а Јоаникије и изложио историју прогона српског језика, ћириличног писма, поготово од политике Аустроугарске на почеку 20. вијека и италијанских фашиста 1941. године који су први пут увели назив црногорски језик. „Оно што нам није могао наметнути окупатор урадиле су ове власти и све то у вријеме када се Црна Гора хвали слободом“, казао је владика Јоаникије.
Весна Тодоровић је казала да је језик свједок који је преживио вјекове, да он ствара смисао, а смисао одређује и уређује начин живота, те да је као колективна свијест народа, језик најважнији градивни материјал за генерације које долазе.
Професор Веселин Матовић је казао да се настава у Црној Гори одувијек изводила на српском језику и да је тако и данас. Игнорисањем српског језика доведена су у питање основна права слободног служења именом и нормом матерњег језика и право слободног изучавања на свом матерњем језик.
„У овом насиљу над језиком налазимо сличности са Законом о слободи вјероисповјести. Ово није ништа друго него завршни пројекат измјештања Црне Горе из старословенског духовног простора. Да ли се сада може очекивати Вебер декрет из 1916. године о обавезној латиници као стандардном писму црногорског језика како би Црногорци постали једини православни Словени чије је писмо латиница. Враћање ћирилици је враћање Црне Горе самој себи“, закључио је Веселин Матовић.
Излагање професорке српског језика Весне Тодоровић на тему: „Српски језик у званичној и незваничној употреби у Црној Гори“ преносимо у цјелости:
Велики историјски моменти: падови или успони једнога народа дуго се припремају и сазријевају, ништа не настаје одједном нити се одједном може ријешити. Знамо да све озбиљно у животу једне заједнице почива у њеној духовности и култури, зато су и ти најтежи насртаји на неки народ у ствари насртаји на културу и духовност, а првенствено на језик, који је свезнање тј. добро чувани народни архив, који све памти, све записује, свему даје смисао и који је као свједок који је преживио вјекове, најпоузданији тумач свијета, историје, догађаја и људских судбина у којима народ и појединци учествују. Језик ствара смисао, а смисао одређује и уређује начин живота. Као колективна свијест народа, језик је и најважнији градивни материјал за генерације које долазе. Као такав српски језик је засметао онима који су, безумно бјежећи од самих себе, на почетку 21. вијека кренули да у срцу Европе стварају новог човјека, новог Црногорца, који су ријешили да разједине, раздоме и раскуће све оно што је један страдални хришћански народ с муком кућио и баштинио кроз вјекове. Али, како наш народ каже: много ашова треба док се истина сахрани, тако смо и ових дана свједоци да су погријешили они који су на Црну Гору гледали само као на земљу садашњости, то је и стара земља богате прошлости и искуства, која је из дубине вјекова проговорила снагом вјере и вјерности Богу и светињи, позивајући нас све на пут покајња, праштања и љубави. Вишемјесечне литије и молебани показали су да је часни крст најтврђи громобран над идентитетом овога народа.
Као лингвистички, значи природни и стандардизовани језик, српски језик у нашој држави почетком 21. вијека почиње угрожавати његова локална и вјештачки исфорсирана варијанта под именом тзв. црногорског језика, мада је о црногорском као посебном језику, већ раније говорио и писао професор Војислав Никчевић, који је тада на Наставничком факултету у Никшићу предавао Словеначку књижевност, и кога, руку на срце, нико од тадашњих професора а ни многе генерације студената нијесу узимали много за озбиљно…
Али, када је политика надвладала здраву друштвену стварност, у Црној Гори је на мала врата преименовањем у школама наставног предмета српски језик у матерњи 2004. године уведен у ствари тзв. црногорски језик, иако се огромна већина грађана изјаснила да говори српским, и упркос томе што је тај језички израз само верзија или варијанта српског језика ијекавског изговора, са мањим локалним специфичностима, и уз вјештачко јотовање без граница.
У тренутку кад језички и уопште идентитетски инжењеринг, који се граничи са опасним лудилом, почиње да се остварује посткомунистичко црногорско друштво, дубоко атеизирано и морално посрнуло, намеће нове вриједности а као врховно божанство истиче државу, захтијевајући да се том идолу, принесе на жртву све: и савјест, и вјера и памет и наука, и језик и нација, умјетност и медији, образовање и васпитање, једном ријечју све видљиво и невидљиво. Намеће се један нови свецрногорски, начин размишљања и уско- националистички модел у разумијевању свијета. Из конвертитског осјећања немоћи и комплекса све што као предзнак има придјев српски преименује се, поништава, излаже порузи и покуди. Постепено потискивање одређених ријечи, које означавају српски етнос, а поготово потискивање ћирилице као вјековног писма врши се како би свака непожељна и „политички некоректна“ мисао постала незамислива. Ограничавањем броја расположивих ријечи власт перфидно ограничава и људско мишљење: ако не постоји језички израз за нешто, не може постојати ни мисао о томе. У тој транзицији из српске културе у црногорску, које се постављају као два непомирљива пола, релативизује се свака истина, па и она научна и лингвистичка зарад идеолошке користи. Као каква цигла од папира узидава се тзв. црногорски језик у грађевину црногорске државности.
2004. године нас 27 професора средњих школа из Никшића и покојни Вуко Велаш из Херцег Новог добијамо отказе са посла због противљења преименовању српског језика, које није било законито јер се противило тадашњем Уставу у коме је стајало да је службени језик у Црној Гори српски. Почињемо са протестима у Никшићу, за које смо у почетку имали и солидну подршку. Смијем да тврдим да су ти свакодневни четворомјесечни протести, све док нас у јануару није омео снијег, били и нека врста претече, претходнице данашњим литијама за одбрану светиње. Наша отпуштања са посла наређује тадашњи премијер Мило Ђукановић, уз образложење да смо, о гле чуда, „питање своје егзистенције ставили у функцију политичких и партијских интереса“ (Новости, 7. октобар 2004). Идентитет је често и начин да кажемо шта нијесмо и шта никада и никако не можемо прихватити.
У мају 2006. на покраденом референдуму Црна Гора објављује своју независност, да би 2007. изгласавањем новога Устава црногорски језик био проглашен службеним, док су српски, босански и хрватски језици „у службеној употреби“. О каквој се језичкој вратоломији и правничкој разлици овдје ради, ни до данас нијесмо успјели да сазнамо. Нажалост, и као посљедња тачка о нестанку званичне употребе српског језика у Црној Гори послужио је 2011. године договор опозиционих првака са тадашњим премијером Игором Лукшићем о наставном предмету црногорски-српски босански и хрватски језик, као условом да Брисел утврди датум почетка преговора о пријему Црне Горе у ЕУ. Овај несхватљиви пристанак опозиционих политичара о изједначавању тзв. црногорског и српског језика, гдје је црногорски као први у предности, је још чуднији, ако се има у виду да се и те 2011. године на попису поново значјна већина изјаснила за српски језик. Несхватљиво је опет њихово нечињење у јулу 2013. године када је на захтјев Матице црногорске Уставни суд донио решење у којему се каже да је употреба српског језика у школама неуставна и незаконита. Нажалост, мада то стално морамо да понављамо да бисмо схватили своје грешке, као да су опозициони политичари око питања језика више размишљали о прагматичној страни политике него о суштини нашега бића које се дроби и разара. Влада Игора Лукшића (читај ДПС) их је народски речено „превела жедне преко воде“, а они је ни до данашњег дана нијесу позвали на одговорност и оптужили за превару.
Данас, званично се у Црној Гори српски језик учи само на Одсјеку за српски језик на факултету у Никшићу, а незванично га у његовој стандардизованој књижевној или исквареној, провинцијалној црногорској форми говоре сви, јер овдје другог језика осим српскога и нема. Нажалост, наши политичари, а ни народ великим дијелом, нијесу схватили да стављајући знак једнакости између српског и тзв. црногорског језика, који је садржајно и изражајно веома скучен, сведен на демагогију и пропаганду, није мање погубно од изједначавања праве и лажне цркве, само што језик, за разлику од Цркве, од имовине има само нас који га волимо, његујемо и чувамо. Поред тога, наука, па онда и лингвистика за разлику од политике, не зна шта је компромис. Убудуће не би више смјели, политичари без питања струке и науке, да рјешавају овако важна, суштинска питања. Како би рекао Вук Караџић: „Kако који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити.“
На крају поставља се питање шта нам ваља радити. Познато је да човјек, упркос свему и изненада, често највишу снагу покаже тамо гдје је најболније сломљен. Све је мање простора за узмицање и попуштање. Прво што треба да учинимо, и на шта имамо потпуно право и обавезу, то је да српски, као већински језик у Црној Гори вратимо у школе и у наставне програме. Поуздани показатељ да је то неопходно је српска књижевност. Да бисмо се опоравили морамо се подићи и супротставити онима који су хтјели и имали чврсту намјеру да ријеку нашег бића скрену у туђе корито, бришући наше завјетно опредјељење, наше претке, свети језик на коме је прво што је записано била молитва Богу, наше слике и предања, нашу књижевност и умност до које је српски народ у свом прегнућу према Богу, истини и правди стигао.
Весна Тодоровић
