“ Оче, не бих радио недјељом ни за живу главу! Макар немао ни хљеба да једем! Моја покојна баба Станија, Бог да јој душу прости, ме је то научила за цијели живот “ ! Након што је поменуо своју покојну баку, прекрстио се на тај начин што је најприје са скупљена три прста десне руке, додирнуо лијево, па тек онда десно раме. Потом је додао и то да баба Станија у недјељни дан није чак ни ручак спремала.
“ Све би она још у суботу послеподне припремила за наредни дан : дрва за потпалу, ручак за породицу и све остало „.
Док је изговарао последњу реченицу, примијетио је како нам се приближавају два старија човјека. По његовом изразу лица и гестикулацији, схватио сам да му није драго што су га видјели како стоји испред Цетињског манастира, те да би још горе било ако би само помислили да је разговарао са неким у мантији. Због тога се читавих десетак метара удаљио од мене, да би ми се опет приближио тек када су се изгубили из његовог видокруга.
„Морам ти испричати шта ми се догодило прије неки дан! Поред мене је прошла комшиница за коју сви у граду знају да се бави враџбинама. Застала је поред мене, запљунула и изговорила неке неразумљиве ријечи. На то сам се само гласно насмијао и рекао јој следеће: можеш ме и три пута запљунути, три враџбине изговорити! Ништа ми не можеш јер ја недјељу поштујем! Добро се зна да ко год недјељом ништа не ради, да му враџбине и гатке не могу наудити „! Док ми то говори, размишљам о томе како је за прве хришћане недјеља била дан Господњи, у којем су се окупљали на литургији. Једним указом цара Константина, она постаје у класичном смислу нерадни дан, који је временом у свијести људи почео да поприма елементе јеврејске суботе. Међутим, са црквеног становишта, то је дан у којем хришћанин треба да пође са својом породицом у цркву, те да то вријеме посвети Господу и својим ближњима. Све ово не важи за мог саговорника, који недјељу доживљава на мистичан, магијски начин.
„Јеси ли ти родом из Никшића? По твом акценту бих рекао да јеси. Е, ово ти морам испричати! Прије неких двадесетак година, одем ти ја у твој крај да помогнем рођацима који су градили кућу. Силно сам се изненадио када су ми рекли да планирају и у недјељу да понешто мајсторишу! Но, још више ме је забринуло када су ми рекли да њихов комшија поп најприје исцијепа дрва за потпалу, унесе их у кућу, па тек онда иде на недјељну литургију! Ја се надам да то није истина! Ако јесте, онда докле иде овај свијет кад су и попови почели недјељу да не поштују“!?
Затим је пар тренутака одћутао и коначно ми открио прави разлог његовог јутрашњег доласка испред манастира:“ Мени и мојој супрузи се ближи шесдесета година. Она је свега неких пар мјесеци старија од мене. Немамо порода, па, живимо сами у стану. Све што је старија, као да је некаква ђавоља сила ћера да ради недјељом! Ево, јутрос јој је на памет пало да пере завјесе! Рекао сам јој, пери завјесе ако хоћеш, али ја тога ђавола данас, у недјељу качити нећу“! Убрзо су на нас почеле да се сливају и прве капи априлске кише. При растанку ми је напоменуо да пазим шта учим “ ту дјецу у богословији „, те да не буду сјутра попут оног попа који цијепа дрва у недјељу. Запутио сам се брзим корацима према згради богословије, док је он остао на истом мјесту и гласно сам са собом разговарао. Још неко вријеме ми је вјетар, који је почео све снажније да дува, доносио понеку његову ријеч. А последња реченица коју сам јасно и разговјетно чуо била је :“ Ово је све ђаво понио кад су и попови почели да раде недјељом“…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
