На данашњи дан, 7. фебруара 1879. године Жабљак – град тврђава, након ослобођења од турске власти, предат је Црној Гори на управу.
Предаја је извршена према одредбама протокола из Вирпазара, који је регулисао црногорско-турску границу. Тешко је наћи прве вјеродостојне податке о данашњем Жабљаку Црнојевића. Прве поузданије податке о Жабљаку можемо пратити од 1403. године. Од тада се помињу браћа Љеш и Ђурађ Црнојевић који столују у граду Жабљаку. Они су показали велику заинтересованост за изградњу утврђених градова и малих црквица у њима. Први Црнојевићи су изградили и свој матични манастир на острву Кому који се налази у близини Жабљака. Ова династија је имала важну улогу у догађајима који су се одигравали у доба Балшића, али главну улогу добијају тек 1455. године откада званично управљају Црном Гором. Први владалац који је столовао у Жабљаку јесте Стефан (Стефаница) Црнојевић, којег 1465. године наслеђује син Иван Црнојевић. Иван господари из Жабљака све до 1475. године, када почиње да страхује од надирања Турака. Због тога почиње изградњу града на Ободу. Године 1476. почиње и рат у којем је Иван изгубио знатне области, а након двије године Турци су узели и његов Жабљак. Он је посљедњи од зетских градова пао под турску власт. Приликом тог напада 1478. године Турци су наишли на потпуно расељен град. У њему није било ни Ивана Црнојевића јер се он три године раније преселио на Обод. Турци су тада одмах поставили своју посаду у тврђаву, али је подграђе још дуго остало пусто. Жабљак је од тада постајао све јаче турско упориште према Црној Гори. Војска из Жабљака је редовно учествовала у походима против Црне Горе, а осим тога Жабљак се развијао и као један од центара турске власти и судства за Црну Гору. Турски администратор за Црну Гору, с титулом војводе, имао је сједиште у Жабљаку. Након смрти Ивана Црнојевића, 1490. године наслеђује га његов син Ђурађ Црнојевић (који ће основати штампарију), а послије 6 година власт од брата преузима Стефан. Године 1514. за црногорског санџак-бега је постављен трећи син Ивана Црнојевића, који је као исламизиран носио име Скендер-бег. Резиденција Скендер-бега Црнојевића је била у Жабљаку. Кадија за тадашњу Црну Гору је сједио такође у Жабљаку или у Подгорици. Остало је забиљежено да је крајем XVI вијека у подграђу Жабљака било око 250 православних кућа. Становништво се бавило рибарством, с обзиром да су вирови или ока богата разним врстама рибе. Град је имао и своју трговину.
У марту 1835. године је пробрана чета Цеклињана извршила напад на турски град Жабљак.
„У тврђаву код жене Јусуфа-аге, диздарева брата, долазила је једна Цеклињанка да би јој продала понешто. Током једне посјете она поведе разговор о томе који је град виши – Жабљак или Ријечки град. Жена Јусуфа-аге спусти кроз прозор клупче конца и тако узе мјеру висине тврђаве Жабљака и даде је Цеклињанки да према њему измјери Ријечки град на Ободу. Према тој мјери Цеклињани су посјекли највећу јасику коју су могли наћи и направили од ње стубе. На тај начин план је био готов. За извршење плана одабрали су 12 људи под вођством Кења Станкова. Упуте се лађом, наравно ноћу. Направивши стубе, нијесу прорачунали да је мјера узета по вертикалном правцу, и када су их прислонили и мало искосили, њихова висина је била недовољна.“
Ипак су ушли у утврђење и заузели горњи дио градске тврђаве. Жабљак се тада налазио неколико дана у рукама Црногораца, али је поново враћен Турцима на инсистирање иностраних конзула и по наређењу владике Петра II. Том приликом су Црногорци заплијенили два топа (Црногорци су топове назвали Крњо и Зеленко). Када су исте донијели на Цетиње, Петар II је издао наредбу да се на њима угравирају натписи како би овај подвиг остао у памћењу покољења. На једном од њих су урезани владичини стихови:
„Црногорци кад оно витешки Жабљак тврди турски похараше. Онда мене старца заробише, на Цетиње Српско довукоше“.
Топови су до 1916. године стајали пред Цетињским манастиром као успомена на прво освајање Жабљака. У овој борби 1835. године подграђе је скоро читаво спаљено, а оштећења су претрпјеле и зидине утврђења. Након што су Турци поново заузели Жабљак извршили су оправку тврђаве и подигли зидове за један метар. За Жабљак се борило и у доба књаза Данила. Црногорска војска је, опет под вођством Кења Станкова Јанковића, 1852. године држала освојени град више од мјесец дана. Велике су биле жртве Црногораца у овим борбама. И тако све до 1878. године откада одлукама Берлинског конгреса припада Црној Гори. Жабљак Црнојевића обухвата тврђаву на врху купастог узвишења, цркву Св. Ђорђа са гробљем у подножју тврђаве и подграђе на којем су изграђени стамбени објекти. У подграђу је и добро очуван камени мост из периода турске владавине, као и остаци тзв. Кадијине куле. Висинска разлика до градских врата се савлађује помоћу неколико уређених серпентина. То су једина врата, тако да је приступ тврђави могућ искључиво са источне стане. Улазећи у град пролази се кроз узани ходник. У самом граду се поред двора Ивана Црнојевића налазила и цистијерна за воду, као и објекти војног, економског и стамбеног карактера.У доба оснивања града па све до 1835. године, овај терен се интезивно обрађивао. Ова поља су Цеклињани називали и “богати Мисир”. Послије 1835. године почео је да нагло расте ниво Скадарског језера. Због пораста водостаја, на равници између Жабљака и Врањине, нестало цијело село Салковина. Данас у подграђу живи око 15-20 породица, а насеље посебно оживи викендом и у љетњем периоду.
Приредио: Миомир Ђуришић
