Izaberite stranicu

 

Пише: Младен Загарчанин

 

Дометијан је написао да је Свети Сава прво дошао у Дрепе 1219., у Рибницу, и ту основао епископију у манастиру Стетога Марка, од кога није остао камен на камену. Веле, један велики бољшевички цар је долазио после рата па су остатке морали поравнати како би се упристојио град… Тај траг се затро. Нема га. Остале само неке фотографије од улазног портала у манстир, и ништа више…
Недуго потом, на Превлаци Светот архангела Михаила, око 1225-30. (према сачуваним фрескама и првим датованим гробницама након 12. вијека) премјести се епископија из Дрепе на мјесто манастира из 9. вијека. Обнови се древна светиња на Превлаци, која је страдала најкасније средином 11. вијека, и православље у Зети опет поче да живи све до 15. вијека.
Грбаљска буна, Млечани, которска властела, ратови и страдања, оронулу и изјадану превлачку митрополију дотукоше, и од ње не остаде ништа. Оста само древни “Михољски збор”. Све остало посташе руине…
Куд сада…? Има куда…

Балша Трећи и његова мајка Јелана Лазаревић Балшић Хранић, премјестише православну Митрополију у малену црквицу Пресвете Богородице код Остроса (чудна је та етимологија Острос- Острог) и од ње направише манастир. Догради се велики владичански конак и звоник са црквицом на врху. А онда дође први па други Скадарски рат против Млечана и Флорентинска Унија коју прихвати византијски цар Јован Седми Палеолог али не и Ђурађ Бранковић.
Па умрије и Балша Трећи а потом и његова мајка, али имао је ко наставити и спасавати. Побуни се у то вријеме велики Иван Црнојевић који каза да се православни вјерници не приморавају корист Уније; „јер имају српске епископе и свештенике које су увјек имали.“
„Морамо се повући“, казали су Црнојевићи! Најприје, у манастир Светога Николе на Врањини, а затим у цркви на Кому. У том метежу Митрополију су одржавали управо они, Црнојевићи, који су на Ободу окупљали калуђере напуштних цркава око Скадарског Језера и омогућавали им да наставе трдицију Митрополије основане на Превлаци (цитирам).

Али шта кажу пера оних којима вјерујем, а то су барски надбискупи.
Барски надбискуп Андрија Змајевић (1624-1694) био је једна од најзначајнијих личности наше постмедијевалне културе и свакако највећи барокни писац подловћенске Црне Горе. Своје главно дјело „Љетопис црковни“ писао је на словинском језику ћирилицом и латиницом. Ћирилична верзија дата је с упоредним латинским преводом. Њен пуни наслов гласи: Љетописа црковнога старога и новога закона света и крепосна држава словинско-латинска. Андрији Змајевићу је 20. децембра 1674. године, док је био у парохији Бриска, стигао позив од игумана Богородичиног манастира у Крајни, да посјети њихов манастир, и тамо је, како каже срео калуђере “српског обреда” (цитиртам).
Послије смрти Андрије Змајевића (1694) надбискупија је дуже вријеме остала нупражњена. Конграгација је папи Иноћентију (1691-1700) предложила барског каноника Арбанаса, Марка Ђоргу, Спичанина, који је био 43. по реду Архиепископ Барски и примас Српски. Овај црквени великодостојник је првобитно био свештеник у Бару, да би га за архиепископа поставио которски бискуп Марин Драго 1696. године, гдје је остао до 1700. године. Марко Јорга је 1697. године оставио Конгрегацији опширан извјештај о стању и подручју барске дијацезе, који је, како сам наводи саставио личним сазнањем и сазнањем стеченим на основу увида у постојећу документацију (dalle atiche carte). У оригиналу, извјештај има 7 страна и чува се у Архиву Ватикана: Congregazzio de propaganda Fide, Scritture originali riferite nellle Congregazzioni generali, Anno 1697, vol. 528 nro 18 (15. 6. 1697), strane 307-313.
Архиепископ Ђорга наводи да је у Бару и околини католичиких душа 279, од којих је за свете сакраменти и причешће способно 199, а које опслужује Ђорђе Дебеља. Ђорга наводи како у њему живи “2700 мухамеданаца и неколико Срба”, који су у граду и његовом подграђу. За Крајину наводи да је прва барска дијацеза која се налази на истоку, наводећи да се овдје налази манастир Славном Узнесењу Блажене Дјевице (Успења Богородичиног или Пречиста Крајинска), који је веома дариван од околног народа па и самих католика и мухамеданаца на дан његове славе. Овај манастир и црква су у посједу и служњу калуђера или пак “српских монаха” (цитирам), будући да је цијела ова општина тог обреда од старина, али, даље каже да без обзира на то, и нашима (католицима) је дозвољено целебрирати, будући да је и сам целебрирао у њој заједно са радо помињаним претходником Андријом Змајевићем за вријеме његове задње посјете овој дијацези. (објавио Шербо Растодер)
Ђорга затим понавља Змајевићев опис дочека, понављајући како су их православни калуђери чекали на миљу од манастира, обучени у одежде са крстом напријед, кадионицом и упаљеним свијећама “пјевајући химне на свој начин задржали су нас три дана на свој трошак“. Ова општина (Крајина), како наводи, броји, 1200 Срба (tutti pero Serviani).
Свакако један од најпознатијих списа је и Маријана Болице Которанина опис Санџаката Скадарскога од године 1614. (Relatione et descrittone del sangiacato di Scuttari, dove si ha piena contezza delle citta et siti, loro villagi, case et habitatori, rito, costumi, havere et armi di quei popoli, et quanto di considerabile minutamente si contenga in quel ducato; fatta da Mariano Bolizza nobile di Cattaro).
Његови подаци су од изузетне важности нарочито због тога то је побројавао сва села у Црној Гори и дијелу Арбаније, одредивши колико је бораца способно по племенима и ко су им старјешине односно комаданти. Он каже: „Zetigne e posta in piano non troppo fertile di quattro miglia in circa in longhezza et due di larghezza, dove quasi nel fine presso a quattro grandissimi e ben acconzi pozzi d’ acqua sorgente e fredissima l’ illustrissimo signor conte Giovanni Cernovichio vi fabrico un picciol si ma bellissimo monasterio de Monaci o Calogieri di s. Basilio di rito serviano, nel qual vi ressiede un vescovo con 25 calogieri et 40 altri tra chierici et conversi. Questo prelato come metropolito commanda a tutti gli habitanti di Montenegro nel spirituale, riconoscendo solamente il reverendissimo patriarca di Pech per superiore.“ Да преведем: Цетиње се налази на једној плодној равници, која отприлике износи 4 миље у дужини и 2 миље у ширини, гдје се на рубу налазе извори хладне воде. Овдје је пресвијетли господар и војвода Иван Црнојевић саградио мали али прелијепи манастир, у ком живе монаси реда Светог Василија Великог, српског обреда. У њему се налази 25 калуђера са Епископом, као и 40 свештеника и подвижника. Овај Митрополит духовно управља свим становницима Црне Горе, признајући само Патријарха Пећког као надређеног.

О манстирима на скадарском језеру Болица наводи сљедеће: Tornegia 120 miglia, dentro desso vi ressiedono cinque scogli, e cadaun dessi sortisse il nom proprio del convento di calogieri Servi, che ivi habitano. Il principal d’ essi e s. Nicolo di Vuranina, Com, Bescagoriza, Starcevagoriza, Moracnich.“ Превод: Обала Скадарског језера, заокружује 120 миља, у оквиру које се налазе четири шкоља (острвца) и у сваком од њих се налази манастир са српским калуђерима, који ту бораве. Најзначајнији су Врањина, Ком, Бешка Горица, Старчева Горица, и Морачник.

Направих дискурс да не помисли неко да је ово неко моје домишљање или што друго, а вратио бих се на Ивана Црнојевића.
Иван, стварајући Цетиње на мјесту гдје су се из Златибора населили први становници, направио је манастир на Ћипуру 1484. године, посвећен Славној и Пресветој Богородици. Црква бјеше у ренесансном стилу, а манастир симбиоза византијсог и западног градитељества, како је приличило оном времену.
Овдје су сахрањени митрополити:

1. ВИСАРИОН I (1484–1491)
2. ПАХОМИЈЕ I (1491)
3. ВАВИЛА (1494)
4. ГЕРМАН II (1496)
5. РОМАН (1520)
6. ПАВЛЕ (1530)
7. РОМИЛ I (1530–1551)
8. ВАСИЛИЈЕ I (1532)
9. НИКОДИМ (1540)
10. МАКАРИЈЕ (1550–1558)
11. ДИОНИСИЈЕ (1558)
12. РОМИЛ II (1559)
13. РУВИМ I (1561)
14. ПАХОМИЈЕ II (1568–1573)
15. ГЕРАСИМ (1573)
16. ВЕНИЈАМИН (1582–1591)
17. СТЕФАН (1591–1593)
18. РУВИМ II (Његуш) (1593–1639)
19. МАРДАРИЈЕ I (1637 -1647)
20. ВИСАРИОН II (1647–1654)
21. МАРДАРИЈЕ II (1654–1661)
22. ВАСИЛИЈЕ II (Вељекрајски) (1685)
23. ВИСАРИОН (Бориловић Бајица) (1685–1692)

Разорен је 1692. године од стране Млечана. Дио грађевинских елемената, уграђени су у нoви Цетињски манастир, садашњи, који још увјек постоји, и ту се Свети круг завршава. У том кругу је стало 800 година непрекидног континуитета, а у борби за тај континуитет и очување православља у Црној Гори много је јада уткано. Ко познаје историју знаће да је све ово што се данас дешава само честица у мору, и да не може бити онога што никада било није…

Пред зору, дана последњег 2019. године у којој сам добио Василису а изгубио мајку, пишем ово не да правим утук на утук, него да молим за мир и разумијевање.

Браћа смо.

Аутор је археолог.

Pin It on Pinterest

Share This