Церемонију обиљежавања Мартинићке битке, значајног датума наше историје, организовала је општина Даниловград, а присуствовали су предсједник Црне Горе г. Јаков Милатовић,начелник Генералштаба војске Црне Горе г. Миодраг Вуксановић, предсједник општине Данилогвград г. Александар Гргуровић, потпредсједник Владе г. Филип Ивановић, потпредсједник Скупштине Црне Горе и Његова екселенција амбасадор Грчке Дмитриос Гиодасис.
Говорећи о значају Мартинићке битке Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски казао је да она спада у ред великих догађаја којима је започела нова историјска епоха.
„Побједа црногорско-брдског оружја на Мартинићима, била је снажан замах заједничком прегнућу Црногораца и Брђана у ослободилачким походима који ће их исте године довести до нове велике побједе и погибије Махмут паше на Крусима.
Митрополит је нагласио да улога Светог Петра Цетињског у Бици на Мартинићима превазилази улогу великог војсковође и храброг ратника.
„Пред овај судбоносни судар са злогласним крвником Црне Горе, Свети Петар је, користећи свој велики духовни и морални ауторитет објединио Црногорце и Брђане, али их је и прекорио због ранијег пораза како се он не би поновио.
Црногорци због ваше неслоге, продрије Махмут паша до Цетиња, опљачка и запали Цетињски манастир.
Овом светачком опоменом оснажио је борбени дух својих јунака. Нико други није могао објединити до тада подијељене Црногорце и Брђане до Светог Петра, духовног оца и једнима и другима за које се подједнако жртвовао. Нико их други није могао надахнути духовном снагом и улити такву храброст у њихова срца да буду спремни да жртвују своје животе за хришћанску вјеру и слободу миле отаџбине. За крст часни и слободу златну.
На Мартинићима је, уз Божију помоћ, храброст Црногораца и Брђана, побиједила мрског непријатеља. Побиједила је понајвише братска слога без које не би било ни храбрости ни јуначког прегнућа. На тој слози и једнодушности темеље се све будуће црногорске побједе над Турцима током 19. и почетком 20. вијека, све до ослобођења Метохије 1912. и заузећа Скадра 1913. године.“
Митрополит Јоаникије потом је истакао да је Мартинићка битка представљала свијетли почетак проширења Црне Горе и ослобођења поробљене браће и брдских племена, те да она има шири значај, јер су те славне побједе на Мартинићима и Крусима запалиле лучу слободе која се разгорјела и у братској Србији 1804. године када је Карађорђе предводио Први српски устанак.
„У том погледу може се рећи да је Карађорђе наставио дјело Светог Петра Цетињског. Јунак је као што то увијек бива, препознао јунака. Тако је Свети Петар, по ослобођењу Београда, 1806. године испјевао Карађорђу јуначку пјесму у епском десетерцу, помињући и Црну Гору. Овим стиховима Свети Петар указује и на своје крваве Мартиниће и Крусе гдје се и он побједничком славом овјенчао као и Карађорђе на Мишару.“
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, на крају је пожелио да нас славна мартинићка побједа наших предака над Турцима, научи да побјеђујемо и у новим биткама које данас водимо, као што су бијела куга и међусобне подјеле и да нас аманет Светог Петра Цетињског духовно обједини и његов благослов кријепи у свакој бици за слободу и славу Црне Горе.
Бесједу Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија доносимо у цјелости:
”Мартинићка битка од 11. јула по старом, а 24. по новом календару, на празник Свете Јефимије, спада у ред великих догађаја којима започиње нова историјска епоха. Побједа црногорско-брдског оружја на Мартинићима, када је љуто поражен скадарски Махмут-паша, који је том приликом и рањен, била је снажан замах заједничком прегнућу Црногораца и Брђана у даљим ослободилачким походима, који ће их исте године довести до нове велике побједе и погибије злогласног Махмут-паше на Крусима.
Улога Светог Петра Цетињског, митрополита и господара тадашње Црне Горе, у бици на Мартинићима превазилази сваку причу о великом војсковођи и храбром ратнику. Треба имати у виду не само велику несразмјеру његове малобројне војске у односу на добро опремљену и бројнију војску Махмут-паше, не само крајњу материјалну оскудицу Црне Горе и Брда у односу на свако изобиље непријатеља, него и недавну похару Црне Горе коју је извршио свирепи паша док је Свети Петар боравио у Русији. Пред овај судбоносни судар са злогласним крвником Црне Горе, Свети Петар је, користећи свој велики духовни и морални ауторитет, објединио Црногорце и Брђане, али их је и прекорио због ранијег пораза, како се он не би поновио:
Црногорци, због ваше неслоге продрије Махмут-паша до Цетиња, опљачка и запали Цетињски манастир!
Овом светачком опоменом оснажио је борбени дух својих јунака. Нико други није могао објединити до тада подијељене Црногорце и Брђане осим Светог Петра, духовног оца и једнима и другима, за које се подједнако жртвовао. Нико их други није могао надахнути духовном снагом и улити такву храброст у њихова срца да буду спремни да жртвују своје животе за хришћанску вјеру и слободу миле отаџбине – за Крст часни и слободу златну!
На Мартинићима је, уз Божју помоћ, храброст Црногораца и Брђана побиједила мрског непријатеља. Побиједила је понајвише братска слога без које не би било ни храбрости ни јуначког прегнућа. На тој слози и једнодушности темељиће се све будуће црногорске побједе над Турцима током XIX и почетком XX вијека, све до ослобођења Метохије 1912. Године и заузећа Скадра 1913 године. Све раније побједе Црногораца над Турцима, а било их је много, опјеване у Његошевом Горском вијенцу и Огледалу српском, извојеване су ради очувања слободне Црне Горе. Мартинићка битка, међутим, представљала је свијетли почетак проширења Црне Горе и ослобођења поробљене браће из брдских племена. У славу тог братског јединства и ослободилачког полета пјеваће се: Црна Гора и седморо Брда.
Неопходно је истаћи и шири историјски значај Мартинићке побједе не само за Црну Гору него и за цео српски народ. Славне побједе на Мартинићима и Крусима запалиле су лучу слободе која ће се разгорети у братској Србији под Карађорђем почетком Првог српског устанка 1804. године. У том погледу може се рећи да је Карађорђе наставио дјело Светог Петра цетињског. Јунак је, као што то увијек бива, препознао јунака. Тако је Свети Петар по ослобођењу Београда 1806. године испјевао Карађорђу јуначку пјесму у епском десетерцу помињући и Црну Гору:
Којаноје увјек од старине
Међу Турке и међу Латине
У слободи свагда пребивала
За слободу крвцу проливала
Овим стиховима Свети Петар указује и на своје крваве Мартиниће и Крусе гдје се и он побједничком славом овјенчао као и Карађорђе на Мишару.
Да би нас славна Мартинићка побједа наших предака над Турцима научила да побјеђујемо у новим биткама које данас водимо.
Да побиједимо бијелу кугу и наше међусобне подјеле па ће бити доста.
Да би нас и данас аманет Светога Петра цетињског духовно обједињавао и његов благослов кријепио да побиједимо у свакој битци за слободу и славу Црне Горе!
Амин Боже дај!”
Лана Остојић
