Select Page

Пише: Славко Крстајић

У свијетлу потпуно суицидних најава коначне узурпације искључиво православних храмова и црквене имовине од стране државе Црне Горе преко «Закона о  слободи вјероисповијести», дајемо своје мишљење о плановима државе  и досадашњим реакцијама представника православних епархија у Црној Гори на пријетеће неслободе.

Несумњиво је да је контраверзни пројекат „закона“ диктат  свјетских центара моћи управљачким структурама Црне Горе, којима свето православље са свим оним сегментима који су његов нераскидиви дио, представља препреку у формирању духовне подлоге за формирање „новог свјетског поретка“ и у оквиру њега једног вјерског конгломерата у коме нема мјеста за Божији ред и поредак, каноне, регуле и законе, па самим тим ни за изворно канонско православље. И раније је овдје било таквих иницијатива  али притисак извана није био толико  јак јер је било важнијих попришта на духовној карти Европе. Сада, када је Украјина дефинитивно разбијена у сваком смислу а посебно у духовном, треба на исти начин  уништавати све што нечастивој сили стоји на путу коначног циља – православне Русије.

Неопходно је скренути пажњу на то да је вишемилионска Украјина (Малорусија) прво разбијена на вјерском плану, тако што је тадашњи режим, такође под јаким притиском Запада, дозволио да се формирају бројне нове „цркве“  и од једне канонске Цркве створено је петнаестак  назови „православних цркава“. То је даље уносило смутњу, дијелило народ и створена је атмосфера братоубилачког  рата.

Сигурно да већина невољних промотера овог „закона“ није видјела пустош у десакрализованим украјинским црквама које су претворене у мемљиве пословне просторе које изнајмљују разне вјерске групације, секте и окултна друштва за своје мрачне обреде, квази-умјетничке асоцијације за разне перформансе, изложбе  и инсталације, музичке групе за пробе и концерте… Већ се украјински расколници међусобно даље дијеле, међусобно оптужују, цијепају и томе наравно, нема краја. Скандал за скандалом, афера за афером.  Добијени новац је потрошен, посла нема, патриотизам угаснуо, завађе остале, ментори ликују…

Наша Црна Гора је од формирања Зетске митрополије, полигон на коме богоборне силе зла,  преко раскола, уније, разних јереси, па и физичке ликвидације свештенства и монаштва, вјековима покушавају да се ту зацаре и униште  канонско православље налазећи адекватне извршиоце у самој Црној Гори.  И XXI вијек православце затиче у  ирационалним подјелама на патриоте и издајнике, добре и лоше, бјелаше и зеленаше, праве и погрешне, црне и бијеле! Фаворизује се другост, различитост, подјела…

Духовни сценарио је идентичан украјинском, само прилагођен локалним условима.  Свјетски моћници све непослушне разбијају на исти начин. Државницима организују наранџасте револуције, разна прољећа, позивајући се на права свега и свачега, заштиту мањина, демократије и сл. Увијек страда већина.  То најбоље знају Ирак, Сирија, Авганистан, Либија, Венецуела, Боливија, а на жалост и ми, а за цркве се пак, користи украјински шаблон. На плану извоза деструкције, ништа креативније још није смишљено.

Што је најгоре, овај актуелни ”црногорски сценарио” само је припрема за исти такав или сличан на Косову. Ако су ови наши смислили 1918. као временски граничник за незаконито присвајање цркава, и ако им та сулуда радња прође, – па ови на Косову могу да одреде 2018.! Шта им смета? Ко им брани? Логика и право – сигурно не! Утолико је већи гријех ових из црногорске власти – а матрица је иста као и она са референдумом. Наводно бране ”себе и своје границе” а први плод њихове ”самоодбране” јесте нож у леђа Цркви на Косову!

Због свијести о свему томе, па и актуелним „разговорима“ које базуспјешно покушавају да воде правнии тимови Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке са представницима државне власти, мишљења смо да они немају никавог смисла јер ту нема простора за логику, правне аргументе, доказе и свједочанства.

То су два свијета. Двије различите таласне дужине. Домаћи послушници, извршаваоци диктата знају ништа мање добро од представника Цркве, да њихов став нема никаквог правног утемељења и да то наравно није интерес већинске Црне Горе, али доведени у ситуацију да бирају између разних привилегија, угодне топле жабокречине са једне стране  и Христа са друге, они се, на жалост, опредељују за прву опцију јер непослушност значи губитак свега тога. Мрежа послушности обухвата све, од сеоског до свјетског нивоа. Душе, породице и на крају судбина државе, су у другом плану. Ипак, не споримо ни погрешну информисаност оних који доносе одлуке…

 У том смислу, можда би било више ефекта у тим „разговорима“ да се представницима државе предочила чињеница да је свима јасно да су велики притисци извана и да треба да ми у својој кући (Црној Гори) покушамо да нађемо начин да се не дијелимо  и завађамо а да они своје менторе задовоље одређеним потезима који неће имати по нас катастрофалне последице какве би имало доношење Закона о неслободи располагања својом имовином СПЦ,  и тако сачувају своје позиције. Мало вјероватна варијанта  али ипак могућа.

Свакако да треба имати на уму да православну Цркву Божију у Црној Гори не чине само владике и неколико попова са којима се преговара, него је то богочовјечански организам кога чине Исус Христос Син Божији, епископи, свештенство, монаштво ВЈЕРНИ НАРОД и душе свих наших благочестивих предака чије се кости, несумњиво,  сада преврћу у гробовима…

Насупрот свом том несретном науму ипак стоји најмање пола милиона људи. Њима, браћи, кумовима, пријатељима, је бачен камен раздора. Њима чији су преци формирали државу Црну Гору и у свим ратовима били на страни ослободилаца и патриота. Они нијесу ничија дијаспора већ аутентични Срби из Црне Горе који су спремни да по сваку цијену бране свој идентитет, своју Цркву, своју државу, породицу, кости предака,  свијетлу  историју и традицију, лични образ и достојанство пред другим народима. Свјесни су те одговорности.

Већина наших доносилаца „закона“ је крштена у канонској Цркви, присуствује макар повремено,  богослужењима управо у оним храмовима које планирају да претворе у музеје, казина, посластичарнице кафетерије и бурегџинице и одлично знају да се цркве не формирају по потреби и на улици и да осим политичке одлуке да се фаворизује нешто што је мртво рођено, што нема подршку вјерног народа нити икакву шансу да заживи. И поред свега тога, ипак немају храбрости да се одупру душепогубном диктату!? Такође брине устрашеност ванбуџетских организација, интелектуалаца, друштава за заштиту разних права и слобода,  а сви они ипак, имају слободу истиноисповиједања.

Шта је у суштини циљ режима када  прихвата доношење оваквог  „закона“? Ако су циљ заваде и додатне подјеле које воде већ виђеним братоубилачким несрећама, онда су заиста на правом путу. Могуће, да је циљ отимање и  продаја црквене имовине ради крпљења буџетског и других дефицита, али то ипак може да изазове пуно веће проблеме него сами дефицит.

Никакви сукоби нити прогони више не могу скретати пажњу са празних стомака, уништене привреде и одбјегле омладине, и такви сукоби се по правилу, никада не завршавају, без обзира на политичке одлуке, споразуме  и папире. Сјеме зла остаје трајно а сијач само чека погодан моменат да га поново залије. Примјера је безброј из којих треба на вријеме извлачити поуке. Мада,  и овај напаћени народ се изгледа коначно опаметио и не вјерује више  свакој шареној лажи.  Не може се с Богом ратовати!

Не може се озаконити безакоње!  Црква Божија је надживјела све моћнике и прогонитеље током своје крваве историје тако да је сигурно да ће и наредна искушења показати „ко је вјера а ко је невјера“ а Она свакако иде даље у вјечност са свим својим праведницима, исповиједницима  и мученицима страдалим за вјеру.

Бог је један, без обзира да ли га зовемо Господ, Господин, Јахве или Алах, и наша браћа другог, слободнијег од нас вјероисповиједања, треба да буду солидарни са православцима, јер мечка може да заигра и пред њиховим слободним  вратима. Времена се мијењају! Вјерници православне вјероисповијести ће увијек бити уз њих.

У памет се браћо Црногорци!  «АКО РУШИ КО ХРАМ БОЖИЈИ СРУШИЋЕ ЊЕГА БОГ». (Ап. Павле Коринћанима)

Извор: ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This