Пише: Горан Даниловић
Жалостан је то идентитет ако у 21. вијеку оснивате нову, идентитетску цркву, под изговором да обнављате неку стару. А Црква није ни нова ни стара, него је Црква, или није.
Црква се не обнавља споља, него изнутра. Оно споља је награда за унутрашњост.
Црква је саграђена на вјери, а не на државној имовини.
Црква је старија не само од наше државне имовине, него од било које за коју знамо.
Црква је Христова, а не царска и партијска.
Црква није Митрополитова, иако је он одабрао да буде њен.
Нарочито није Милова јер је он одлучио да не буде дио Цркве, а и да је бирао другачије, Црква не би била његова.
Ђукановић је једини владар у православном свијету који се партијски и програмски зарекао да ће „обновити Цркву“, а да никада није поменуо Христа. Убјеђења је да смо у економском заостатку за западним свијетом јер смо вјековима „лутали Балканом“ и „странпутицама којима је Балкан“ био склон. Ко се сјећа да је икада са мјеста предсједника државе или владе, а то је бивао непрекидно, скоро онолико дуго колико је Христос провео на земљи, православне вјернике поздравио са Христос се роди или Христос васкрсе?
Није никада јер је, у његовом и нашем тридесетогодишњем тумарању по балканском мраку, једина константа атеизам којега је истицао као став власите савремености и обавијештености да Бог не постоји или макар да Христос није његов син. Ипак, обновио би Цркву, преписујућу имовину постојеће на државу или на „своју цркву“ у настајању. Таквога ктитора и приложника не памти Балкан, а ни Бог који дуже памти.
Предсједник ДПС-а намјерио је тако да буде црквенотворац, а да не вјерује ни у творца ни у творевину.
Трагајући и лутајући за идентитетом по балканским стрампутицама предсједник нас је довео до црквене порте из које би да истјера Свету Тројицу и васпостави себе или двојицу, тројицу других као мјеру свих ствари, посебно покретних и непокретних црквених добара и имања.
Оно што није знао ни један свети Петровић, ни један Црнојевић, Немањић, Балшић и Војислављевић прије њега, он зна – питање Цркве је питање катастра.
Тако је гранични међаш нове шизме, овога пута између Државе и Цркве 1. децембар 1918. Тако треба провјерити има ли Црква валидну документацију за оно што има, има ли катастарску потврду да је њено оно што јој до њега нико и никад није спорио.
Савремено саслушање Цркве подразумијева, дакле, обавезу да Црква приложи извод из књиге рођених и властито држављанство. А, када би неко тражио ишта слично од државе Црне Горе једина нада била би јој у црквеним архивама, у крштеницама и тапијама претеклим иза подметаних пожара, паљевина, распећа и смакнућа, којима су је кроз вјекове даривали окупатори и домаћи одметници. Црква чији је први камен поставио Христос, а на Превлаци га утврдио Свети Сава, мора тако претурити вјекове да докаже својство и својину.
Предсједник државе, међутим, не мора платити порез предсједниковој држави. Црква мора пријавити донације и поклоне од оних који су јој прилагали имања и животе, а предсједник не мора пријавити ручни сат и дародавца јер је свевремен и непролазан.
Трагајући за идентитетом, властитим, партијским и државним, предсједник Ђукановић је осумњичио неколико митрополита црногорских да су у минулих сто година богатили себе и Цркву на рачун државе. То су они митрополити којима су скоро вијек највиша добра биле крваве аљине, они што су им једном фашисти, а једном бољшевици, маљевима разбијали главе или их преваспитавали у концлогорима тражећи да се одрекну Христа.
То су они митрополити који су по Ивановим коритима сакупљали остатке обурване Капеле ловћенске с којима је слијетао у понор дио земаљског праха Светог Петра и Владике Рада.
Они, који су у једном тренутку били сами са Христом, у Црној Гори што га се у библијском, Петровом, страху одрекла од њега, сумњиви су предсједнику ДПС-а да су превише и сумњиво заимали. Управо они,а не власници ризортаа, плажа, мора, шума, путева, скијалишта, плантажа, наших живота и по које смрти?
Само савјесни и самосвјесни људи имају идентитет. Они други, несавјесни и несвјесни, припадају идиотитету. Идентитет се не тражи и за њим се не лута, он се не утврђује и не открива. С идентитетом се живи и с њим се бива господар себи и слуга другима. Идентитет је једина неспорна и некатастарска имовина коју имамо. Различити су али их имају и теисти и атеисти, и Хришћани и иновјерни. Будимо људи – никад нељуди вапио је патријарх Павле, мислећи на идентитет, на човјека, на предсједника и потлаченог.
Крсташи су хтјели мачем и огњем да ослободе Свети Јерусалим и у њему Христов гроб, успут су се, ваљда, занијели и помало претурали по катастру. Није им пошло за руком, није јер је и тада са голготског распећа Син Бозији шапутао; Опрости им оче, не знају шта раде.
У чије год име је наш предсједник кренуо да „раскрсти“ и катастарски разграничи с Црквом, занио се. По личном признању у Христово име није јер га не помиње – што због бирача, што због потраге за идентитетом.
Не треба сумњати и плашити се за коначни исход обрачуна предсједника ДПС-а и Цркве Христове. Ако није Христова срећна му побједа, а ако је његова, како нам је обећао саградивши је на вјери Петровој ни врата пакла неће је наџивјети.
Овдје је само питање ко по нашем државном и црквеном трајању мјери Петром, а ко метром.
Христос се роди, предсједниче.
