Још једно вредно писано сведочанство о Светом Василију Острошком угледало је светло дана. Овог пута, из пера Жељка Пржуља из Источног Сарајева, настао је роман „Владика, слава Му и милост“. Аутор се храбро упустио у велики изазов „умотавши се“ у време 17. века, које није било нимало лако за српски род.
– После четири месеца роман је написан. Има три главна лика. Стојана Јовановића, владику херцеговачког Василија, у његовој борби против Османлија, Латина, унијата, фанариота, издајника, глади и болести. Драгојла Бају Николића Пивљанина, највећег српског јунака у четиристо година нашег робовања под Османлијама. Кад је 7. јуна 1687. године погинуо на Вртијељци, издан од Латина, његову су главу, сто тридесет година пре Карађорђеве, Турци одсекли и однели султану да се похвале својим јунаштвом. Трећи јунак моје књиге је Сарајево, град мученик – каже Пржуљ. – Од када су Турци дошли у Босну, посебно се искаљују на овоме граду. Цркве претварају у џамије, од манастирског камена праве џамије и медресе, на српским гробљима граде зграде, кад им иде лоше на фронту у рату са Русима – Србе вешају на Башчаршији, кад се умилују Аустроугарима – Србе кољу по граду и шаљу у први концентрациони логор у Европи у Добој, кад се умилују Хитлеру – живе Србе пеглају на Скендерији и шаљу у Јасеновац, кад се умилују Американцима и Арапима – Србе бацају кроз прозоре и убијају, силују и муче у преко сто приватних градских затвора. Не знам имају ли Срби страдалнији град.
Кад му је дато да пише књигу о Стојану Јовановићу, једном од носећих духовних и националних српских стубова, аутор каже да је о њему знао онолико колико зна 99,9 одсто Срба.
– Знао сам да је родом из Херцеговине, да код Никшића има манастир где иду разни невољници и да је икона поред Светог Јована Крститеља, наше крсне славе, управо он, Свети Василије Острошки. Не знам пред другима, али сам пред собом имао оправдање што нисам међу тих 0,1 одсто који знају. Отац мога оца је био четнички командант и у време комунизма мушкарци из наше куће нису ишли у цркву. Удба је за нас имала посебне очи и уши. Али и песнице, пендреке, палице од куване буковине и метке. Све верске, боље речено обичајне црквене потребе за ужу породицу обављале су мајке и сестре. А и оне тихо и полутајно. Да не испровоцирају удбаше – каже Пржуљ. – Кад је пред рат у Босни и Херцеговини пропао комунизам, мушкарци из наше куће од удбаша нису могли доћи на ред пред олтаром. Удбашка деца и унуци су нам кројили судбину, и само ми који смо знали да зидамо и украшавамо зграде могли смо мимо њих да опстанемо, а да не бежимо у Канаду или Аустралију. Временом смо се снашли, провирили из пепела и на наговор жена из куће мало више сам се посветио Цркви. Ослободио се траума из детињства. Неке храмове сам реновирао, а било је и оних на којима сам водио радове од темеља до постављања звона и фрескописања. Осећај кад на ливади и из блата никне лепа грађевина разумеју само неимари.
БЛАГОСЛОВ МИТРОПОЛИТА
Аутор подсећа да је са готовим рукописом романа одлучио да тражи благослов за објављивање.
– Једина адреса за то био је Митрополит Амфилохије. Било је ту и других, мени доступнијих владика и митрополита, али ја нисам хтео другог. Шест месеци сам чекао благослов, и да га нисам добио, роман никад не би угледао светло дана, али ето, неко ко управља васељеном одлучио је да роман изађе. Да буде камичак у фресци Светог Василија Острошког – каже Пржуљ.
Извор: Вечерње новости
