На данашњи дан, 18. новембра 1936. године Њемачка и Италија су признале владу генерала Франсиска Франка и од тог тренутка грађански рат није био унутрашња ствар разједињене Шпаније. Двије фашистичке силе су користиле обрачун фаланге са републиком као полигон за испробавање нових борбених средстава и припрему за Други свјетски рат.Франсиско Франко је био диктатор и шеф шпанске државе све до смрти 1975. године. Познат под надимком „Вођа Шпаније“, предсједавао је ауторитарном владом Шпаније послије Шпанског грађанског рата. Рођен је у морнаричкој породици и сам је желио да ступи у морнарицу али се ипак укључио у пјешадију. У војсци је брзо напредовао и са 32 године постао је најмлађи генерал у Европи. Постао је директор Војне академије у Сарагоси, након чијег затварања је дошао у сукоб са републиканским властима. Истакао се гушењем љевичарских устанака у Шпанији. Након што је 1936. године владу формирао љевичарски Народни фронт, дошло је до немира широм земље. Франко се придружио групи официра који су се спремали да изврше војни пуч и преузму власт. Пуч није успио и прерастао је у Шпански грађански рат. Франко је успио да се наметне као вођа побуњеника и да добије помоћ Трећег рајха и Италије. Послије три године Франкови националисти су добили рат. Франко је завео диктатуру, прогласио монархију а себе именовао за регента.
Током Другог свјетског рата Шпанија је остала неутрална, иако је слала добровољачке одреде на источни фронт. Послије пораза сила Осовине у Другом свјетском рату Франко се окренуо Америци, са којом је успоставио војни и трговински савез. Он је успио да задржи власт спровођењем строгих мјера: сузбијао је политичке противнике увођењем цензуре, затворске казне са принудним радом, затварањем у концентрационе логоре, смртном казном. Била је забрањена употреба мањинских језика и обичаја, а Католичка црква је добила статус државне религије. Почетком 1960-их увео је реформе које су имале за циљ економски развој Шпаније. Тако је дошло до тзв. Шпанског економског чуда. Овај економски развој се сматра једином добром тековином Франковог режима, јер је извео Шпанију из реда неразвијених земаља и побољшао положај средње класе. Након његове смрти на чело Шпаније је дошао краљ Хуан Карлос који је отпочео процес демократизације државе. И данас трају расправе око Франкове улоге у шпанској историји, неки га памте као доброг вођу који је очувао мир у земљи и омогућио економски развој Шпаније, док га други сматрају за диктатора одговорног за убиства и прогоне политичких противника.
Приредио: Миомир Ђуришић
