Izaberite stranicu

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

 

(Одговор на текст ”Џомић као правни господар Црне Горе”, ”Побједа”, 15. јануар 2019.г.)

 

Прије свега, дужан сам да се захвалим редакцији ”Побједе” на лијепој титули коју ми је додијелила насловом ”Џомић као правни господар Црне Горе”. Ипак, мислим да је претјерано. Додуше, сви су изгледи да је на то пресудно утицао непотписани сочинитељ штива под насловом ”Реаговање Фондације Свети Петар Цетињски”. Јер, редакцији ”Побједе”, послије читања непотписаног реаговања, није остало ништа друго него да констатује оно што је констатовала у наслову.

Није непознато да сам до сада водио безброј полемика и јавних расправа о различитим друштвеним темама, али се сада налазим у небивалој ситуацији да о једној важној теми преко ”Побједе” расправљам са особом која не смије да се потпише и стане иза својих ријечи већ се заклања иза Фондације у хаосу, тј. Фондације без Скупштине, Управног одбора, предсједника, печата и документације и са суспендованим Статутом.

Ни јавност, а ни моја маленкост још увијек не знамо да ли је предметно непотписано штиво, које је завриједило пажњу редакције ”Побједе”, написала особа која је ”заплијенила печат и документацију Фондације” или, пак, нека особа која се није бавила тим друштвено штетним и кажњивим активностима. Ипак, једно је сигурно: чим неко не смије да се потпише онда значи да се од некога или нечега крије или боји? Или, можда воли да туче – из потаје?

Свашта смо сазнали од непотписане особе која наступа у име Фондације без Скупштине, Управног одбора, предсједника и осталог што је потребно једној организацији. Истина, помјерене су и границе друштвеног дјеловања, јер смо обавијештени да је Фондација Свети Петар Цетињски ”без обзира што нема предсједника наставила да биљежи успјехе у свом раду”. Значи, боље се напредује кад се заплијене печат и документација, без предсједника, Скупштине и Управног одбора и, надасве, противно Статуту на који се непотписана особа позива! Заиста, послије тога је био сувишан навод да особе у Фондацији ”нијесу професионалци”. То се, и без јавног признања преко страница ”Побједе”, види из сваког реда и реченице овог и претходних текстова које је написала, изгледа иста рука, непознатог сочинитеља са печатом или без њега, свеједно!

Ових дана сам са пријатељима, угледним правницима, адвокатима и јавним дјелатницима, дискутовао о томе да ли је архаизам ”извањац” увредљив! За мене и већину мојих саговорника до чијег мишљења итекако држим – није! Тај архаизам уопште није увредљив као што данас није увредљиво када се некоме каже да је странац. Извањци су, да будем врло одређен, неодвојиви од великог броја друштвених, црквених, а посебно правних питања у Црној Гори. Јер, непотписани не зна да је извањска памет или, ако хоће, памет извањца Валтазара Богишића оставила Црној Гори Општи имовински законик као дјело трајне правне, државне и друштвене вриједности. Том извањцу – правнику је подигнут и споменик испред Правног факултета у Подгорици. Није ново и није први пут да се извањци укључују у правни живот Црне Горе. Да непотписаном буде макар мало лакше – није са мном почело и, вјерујем, неће се са мном ни завршити!

Да наведем још један примјер. Књаз Никола је, поучен примјером Књаза Милоша Обреновића и Димитрија Давидовића из 1835. године, 1904. године позвао извањца Стевана Ћурчића, новинара из Београда, и замолио га да му састави један ”уставчић”. Извањска памет се и ту очитовала Уставом за Књажевину Црну Гору из 1905. године. Наравно, не поредим себе ни са првим, ни са другим извањцем. Нисам ни близу да се упоредим ни са трећим извањцем, на примјер, војводом Симом Поповићем, родом из Товарника у Срему, првим уредником ”Гласа Црногорца” и потоњим великим пријатељем Краља Николе и у егзилу, о чему свједочи његов дневничко-мемоарски спис ”С Краљем Николом из дан у дан”. Тај извањац је сахрањен на најљепшем мјесту са јужне стране Цркве Светог Николе у Улцињу, коју је саградио Књаз Никола, а чији је звоник, с опроштењем, саградио његов унук Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ.

Не бих даље да образлажем зашто архаизам извањац, који упорно користи непотписани, није увредљив. Управо због тога да некоме из Фондације не би пало на памет да тражи да се уклони споменик Валтазару Богишићу. Јер, зашто би један извањац-правник, поред толико домаћих правника, имао споменик испред Правног факултета и то још у главном граду Црне Горе? Или, да не покрену инијативу да се земни остаци војводе Сима Поповића ископају из гробнице и врате у родни му Товарник баш онако како су претходних година, а и ових дана, снијевали да се што прије вратим у Србију – милом или силом!

Непотписани сочинитељ треба да зна да кад мене, који сам, свиђало му се или не, старином из Васојевића, назива извањцем онда негира ону правну и државнотворну историју Црне Горе коју, како наводи без покрића, ”брани” од измишљених противника-извањаца! При том, негира све оне Црногорце који су као извањци стигли у друге државе, а највише у Србију.

Непотписани и непознати сочинитељ реаговања Фондације је утјекао од више питања које сам проблематизовао и појаснио у свом тексту. На кључно питање није одговорио. Умјесто одговора на проблематизована питања, непотписани је отворио читав низ тема пропагандне природе од државних преко политичких до црквених које уопште нису предмет поступка пред Управом за заштиту културних добара Црне Горе по питању обнове Владичине куле на Каручу.

Имајући у виду шта је све написано у тексту ”Џомић као правни господар Црне Горе” видим да је било врло важно што сам појаснио ствари из управног поступка у коме Фондација ”Свети Петар Цетињски” уопште не постоји и, што је важније, уопште не учествује. Нити може да учествује! Непотписани је признао оно што се до непотписаног текста само наслућивало – иза идеје о наводној обнови Владичине куле на Каручу као црквеног објекта стоји план да се узурпира црквено добро које припада Цркви од повеље Ивана Црнојевића до данас и стави у антицрквену функцију. То јасно потврђује навод да је дио чланова подијељене Фондације имао намјеру да, након отимачине од Цркве, ”стави у (своју) функцију Зимовник Светога Петра Цетињског”.

Из сваке реченице непотписаног сочињенија је евидентно да је непотписани аутор класични аматер. Он ни у назнакама не познаје законску материју која уређује заштиту културних добара и поступак по коме се заштита врши. Довољно је да наведем да аматер не зна да ни до дана данашњег није извршена ревалоризација Владичине куле као непокретног културног добра, па Елаборат на који се позива нема никакву снагу у конкретном управном поступку. Неће бити да је Митрополија и то онемогућила?

И да не идем даље! Ипак, хвала непотписаном што ми је омогућио да као пуномоћник Митрополије Црногорско-Приморске у управном поступку пред Управом за заштиту културних добара у вези обнове Владичине куле на Каручу укажем на анти-црквену ангажованост остатка од остатака чланова Фондације ”Свети Петар Цетињски”.

Pin It on Pinterest

Share This