Свети Василије Острошки Чудотворац, велики светионик, молитвеник и заступник пред Господом цијелог нашег рода и свих оних који му са вјером приступају и траже помоћ, литургијски је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Светом литургијом началствовао је протојереј Љубомир Јовановић уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Младена Томовића и ђакона Цвјетка Перића. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић, Данило Масоничић и Радмила Вујановић.
Поздравивши присутни нараод који се данас сабрао на Литургији, отац Слободан на почетку своје пастирске бесједе казао је да Господ по својој љубави и по својој доброти, у свим временима даје вјерном народу своме, велике људе, велика свјетила, који су кроз разна тешка времена били прави свјетилници, на којих се народ могао угледати и преко којих је Господ људима слао велику утјеху. Кроз бурну историју нашег народа можемо рећи да је посебно био тежак период у коме је живио Свети Василије Острошки.
„У 17. вијеку, када је турска царавина била на врхунцу своје моћи, када је притисак освојача на наш народ био посебно велики, када је наш народ преживљавао велике зулуме, велика страдања, насилну исламизацију, отимање дјеце кроз данак у крви, као и бројне друге невоље, скрнављење, паљење и рушење светиња. А са друге стране, те неприлике лукаво су користили Латини, који су нудећи заштиту, поготово у оним рубним крајевима турскога царства, нудили заштиту под условом да православни срби приме унију. И, нажалост, било је и оних који су тој невољи поклекли, који нису успјели том искушењу да одоле. И управо у то тешко вријеме, када смо били притиснути са свих страна, Господ шаље таквога свјетилника какав је био Свети Василије Острошки Чудотворац.“
Отац Слободан говорио је о животу Светог Василија Острошког, од његовог најранијег дјетињства, његове жеље да остане на Светој Гори, промислу Божијем који је за њега одабрао други пут, његовој борби против унијаћења и исламизације народа, терету и крсту који је носио, његовом упокојењи и његовом прославњу од самог Господа.
„Поред свих врлина које су красиле Светог Василија, посебно мјесто заузимале су љубав према Богу и према ближњима својим, и зато није чудо што је управо због те своје бескрајне љубави, као магнет привлачио људе ка себи. И за његов труд, за његову вјеру, за његово трпљење, за његову љубав, Господ га је обилно наградио и прославио. За живота се његово тијело, његово срце, цијело биће његово, испунило благодати Божије и та благодат Божија, сила Божија, сила Васкрсења Христовога освештала је његово тјело, његове кости, које су постале и извор воде живе и извор благодатне силе Божије, која се до данас непрекидно излива и свима нама даје утјеху и исцјељење.
Он је свима нама и утјеха, и радост, и понос нашега рода, заступник наш искрени и велики пред престолом Бога живога. Да се и ми, драга браћо и сестре, угледамо на његов свети живот, на његов примјер, да се трудимо да искрено са вјером кроз живот ходимо, да Христу и његовом Светом јеванђељу будемо вјерни, да би смо се и ми удостојили да се назовемо дјецом Светог Василија, да се назовемо дјецом Божијом“, казао је на крају прота Слободан Зековић.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
